Тања Дукић Почуч – „Ово су књиге… Нојзац“

Изложба „Ово су књиге… Нојзац“ Тање Дукић Почуч од 22. септембра до 4. октобра 2015. год. у простору Галерије Форма, Илије Огњановића 3 у Новом Саду.

Из каталога:

ОВО СУ КЊИГЕ…

Почетком 2013. године Александар Гаталица је у „Блицу“ покренуо рубрику, парафразираћу, „најбоље графички обликована књига месеца“. Прва књига коју је за ту прилику одабрао била је Палата мува Валтера Капахера, у едицији Нојзац. Вероватно је то био повод водитељки књижевне трибине у Дому културе Студентски град у Београду да на јавну дискусију посвећену графичком обликовању књиге позове и представника Нојзаца. Тања се извинила, па сам отишао ја као неко ко је између осталог одговоран и за лепоту прелома. Тамо сам изнео тезу да је на делу подвала комерцијалних издавача који продају смеће упаковано у облик књиге и предложио да се за књиге које и својом формом и својим садржајем још увек одговарају идеји књиге креира некакав знак који би слао поруку ОВО ЈЕ КЊИГА.
Што се Нојзаца тиче, у програму су досад биле само књиге које су на себи могле понети тај знак и то се и убудуће неће променити, по сваку цену.

А како смо Тања и ја почели сарадњу?
Донекле игром случаја, пре неких седам-осам година покренуо сам едицију Нојзац. Међутим, све осим самог импулса за њено покретање, нисам желео да препустим случају. Желео сам фокусирану едицију, препознатљивог визуелног идентитета, квалитет како унутра тако и споља. Колико се сећам, желео сам да за корице избегнем фотографију, не зато што имам нешто посебно против фотографије (иако заиста мислим да је има превише, и да ће, што је више буде, људи све мање мислити), него зато што је то просто била нека интуитивна фикс-идеја. Радни задатак за дизајнера био је према томе цртеж. Тако сам дошао до Тање Дукић, у међувремену још и Почуч, чији су ме се радови дојмили на некој од колективних изложби нада новосадског графичког дизајна, чини ми се у Галерији Матице српске.

Тања је обликовала знак едиције и корице за прву књигу у библиотеци, била је то Мансарда, Марлене Хаушофер. Тако је то тада почело и ево траје до данас. Без обзира на медијум цртежа, Тањин рад на корицама није толико илустративан, махом је плакативан. Открива и у исти мах прикрива. Интригира. Позива читаоца да рашири клапне и погледа цео дизајн. Позива га да уђе у књигу. Немогуће је на овако оскудном простору коментарисати све њене насловнице. Зато ћу се, да бих претходно речено појаснио, задржати на једној од првих и и једној од последњих.
На корицама књиге Лепи дани Франца Инерхофера, причи о дечаку и доцније младићу који се еманципује из сурових прилика аустријског села шездесетих година прошлог века и своје несносне и наизглед заковане позиције, Тања ставља само грабље које као зупце имају људске прсте. Као у каквој визуелној хаику песми, у три реда стала је пунина читавог једног света. Други пример, Шварцмалери аустријске позорнице, мала антологије аустријских црних комада. На црну воду насловнице Тања ставља рониоца обученог у дирндл, аустријско-баварску девојачку хаљину, округла деветнаестовековна кацига повезана је цревом са слућеном површином воде ка којој хитају крупни бели мехури ваздуха. Опет хаику у три реда. Заронити у националсоцијалистичко-католичко аустријско црнило, па ко воли, нек’ изволи.

Да би такве насловнице направила, Тања очито мора и сама да зарони у рукописе. Није мала ствар наговорити ликовну уметницу да чита. Али зато је обично треба чекати, понекад и више него што дозвољава ритам издавачког посла. Међутим, досад је вредело.

CURRICULUM VITAE

Татјана Дукић Почуч рођена 1981. године у Новом Саду. 2000. године завршила Средњу школу за дизајн „Богдан Шупут“ у Новом Саду, смер графички дизајн. 2004. године дипломирала на Академији уметности у Новом Саду, ликовни одсек, смер графичке комуникације. Од 2004. студент постдипломских студија на Академији уметности, ликовни одсек, група за графичке комуникације, смер утилитарна графика.
Након завршених студија сарађивала у својству графичког и веб дизајнера са: Заводом за културу Војводине, Центром за регионализам, редакцијом ИНФАНТ-а (КЦНС), Мултимедијалним центром Лед Арт / Арт клиника, редакцијом часописа НОВА МИСАО, Музејом савремене уметности Војводине, Футура публикацијама, Спомен-збирком Павла Бељанског, Регионалном развојном агенцијом Бачка, Окружним судом у Новом Саду и многим другима.

Учествовала на 20-ак колективних изложби у земљи и иностранству од којих су важније:

децембар 2014. Нови Сад – ФОРМА 22 (Извршно веће АП Војводине)
април 2014. Горњи Милановац – Дванаести међународни бијенале уметности минијатуре
мај 2009. Нови Сад – Монализа + (Прометеј)
јануар 2009. Нови Сад – ФОРМА 20 (Музеј Војводине)
јул 2008 – АКОРДИ – галерија УПИДИВ-а
септембар 2007 – Поводом Змајевих дечијих игара (галерија УПИДИВ-а)
мај 2007 – 12. изложба позоришног плаката и графичког обликовања / Стеријино позорје
(Фоаје СНП-а). Освојена трећа награда у категорији штампаног плаката за коауторски рад са колегом Владимиром Страјнићем – израда целокупног визуелног идентитета 11. Интернационалног фестивала алтернативног и новог театра (ИНФАНТ-а)
март 2007. Сремска Митровица – АРТ КЛИНИКА У МУЗЕЈУ СРЕМА
новембар 2006. Нови Сад – ФОРМА 19 (Музеј Војводине)
септембар 2006. Панчево – 12. бијенале уметности („Зец који је појео музеј“ – пројекат Никола Џафе и тима Арт клинике)
новембар 2005. Горњи Милановац – Осми међународни бијенале уметности минијатуре
март 2005. Нови Сад (галерија Форма) – Изложба кандидата за нове чланове УПИДИВ-а
мај 2004. Нови Сад – Изложба 49. Стеријиног позорја (Фоаје СНП-а )
април 2004. Нови Сад – Светско бијенале студентског плаката (Извршно веће АП Војводине)