ОДРЕЂЕНЕ промене које су наступиле целином југословенског простора током последњих деценија када је у питању пракса обликовања, нису мимоишле ни Војводину. Стварањем снажних обликовних језгара у појединим срединама, и то посебно у графичком дизајну и визуелним комуникацијама, успостављене су другачије основе и створене засигурно, нове вредности и облици њихове валоризације.
Тако је првих година шесте деценије, готово истовремено са формирањем Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Војводине, Нови сад постао један од снажних центара развоја обликовања. Поред усамљених, пионирских захвата чији су носиоци били из редова примењених уметника или ликовних стваралаца који су желели да своја дела примене у индустрији и мултипликују их у серије и једног броја архитеката, на пословима дизајна у предузећима и установама Војводине су радили и нестручни кадрови. И нешто касније када су редови ове стручне асоцијације били бројни доласком нових образованих кадрова са београдске Академије примењених уметности или новосадске средње школе стање се битно није променило у индустријском обликовању али су зато графичко обликовање и визуелне комуникације током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година доживеле узлет. Центар ових збивања је Нови Сад из којег се утицај ширио до Суботице и Зрењанина.
„Новосадска школа плаката“ представља најизразитији пример промена, не само у плакату, већ у обликованој пракси у целини. Специфичног израза, снажних индивидуалних вредности њених протагониста и технике умножавања задуго је појава која озбиљније није разматрана. Тек недавно, изложба „Новосадски културни плакат“ (београдски Октобарски салон, одржан 1992) и „Ретроспектива графичког дизајна – поглед кроз штампу Стојков“ (Нови Сад, 1993) нешто свестраније, методолошки исправније и историјски продубљено, посебно новосадска изложба Штампарије Стојков, пружиле су потпунију слику о једној пребогатој обликовној пракси насталој у техници сито штампе. У богаћењу обе продукције учествовало је више десетина новосадских стваралаца, без мало, припадника свих генерација. Близу три деценије Штампарија Стојков је место где су настали најбољи примерци позоришног плаката.
Истовремено са развојем плаката богаћени су и други сегменти графичког обликовања као што су књиге, новине, информативно-пропагандне делатности намењене тржишном комуницирању привредних субјеката али и додирне области као стрип, карикатура, илустрација, писмо. И у фотографији бележимо снажан развој. Постигнута је пуна зрелост и почесто је и једини носилац поруке као самосталне дисциплине или у оквиру дела графичког обликовања. У сферама уникатног обликовања керамика је међу првим дисциплинама, а тик уз њу је таписерија захваљујући пре свега деловању Атељеа 61 који и данас ради захваљујући свим искушењима овог времена. На развој керамике поред групе истакнутих примењених уметника битно је утицало својим вишегодишњим трајањем деловање Ликовног сусрета у Суботици које заједно са Музејом примењене уметности у Београду организује Југословенско тријенале керамике. Ништа мањи утицај нису имале и колоније керамике којих на тлу Војводине има неколико.
Југословенске Стеријине игре у оквиру којих се годинама одржавају специјализоване изложбе плаката, костимографије и сценографије учиниле су да заједно са деловањем УПИДИВ-а Нови Сад често буде стециште најзначајнијих дела примењених уметности и обликовања. У разматрању обликоване праксе на тлу Војводине немогуће је заобићи изложбу ФОРМА која је и више од прегледа најзначајнијих остварења чланова УПИДИВ-а. Она је током многих година постојања била место за афирмацију младих и најмлађих чланова који су чинили прве кораке у свет обликовања . Награде добијене на ФОРМИ су биле и остале објективно и стручно сагледавање, снажни подстицаји за даљи рад и развој.
Формирањем Академије уметности у Новом Саду, где своје место има за сада графички дизајн, УПИДИВ је добио значајну подршку у афирмацији обликовања. Већ први кадрови образовани на овој школи су то потврдили. То су сигурно, тек први кораци али довољно да се дође до потпуног и стручног образовања дизајнера у Војводини. Без обзира колико били критични у сагледавању и валоризацији одредених акција Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Војводине, његовим местом и улогом коју има у вишедеценијском развоју и богаћењу праксе обликовања на тлу Војводине не можемо пренебрегнути чињеницу да је ова струковна организација била и остала прва, а често и једина у афирмацији, сагледавању и прихватању обликовања не само у Војводини већ и изван граница целине некадашњег и сада нам познатог југословенског простора. То је, ипак, за похвалу и – дивљење.
Мирослав Мушић
Критичар дизајна, Београд
