НЕНАПИСАНА повест примењених увметности у Војводини могла би се подвести под помало гротескну причу о општинском детету – дете је рођено, али нема ни оца ни мајке па је у глувој провинцији свачије и ничије. Сви га по потреби својатају и још га се лакше одричу кад им је на терету. У актуелној верзији та се метафора уклапа и у онај самокритични виц по коме пре рата нисмо имали ништа, а онда су дошли фашисти и узели нам – све. Чињеница је да се о дизајну у Војводини пред Други светски рат једва може говорити. Није било школа, стручњака, па ни праве индустрије. Естетску надградњу производном предмету понекад су удахњивали искусни мајстори израсли из богате традиције војвођанског занатства које је имало живе везе с огромним подунавским регионом.

Под крутом идеолошком паролом о укидању приватног сектора, нова власт је немилосрдно и доследно из живог ткива производње ишчупала и уништила то лепо, велико искуство и заменила га полетним паролама о индустријализацији и електрификацији тако да смо у подужем периоду заиста остали без племените мајсторске руке и маште. Машине су производиле машине, а човек је био загледан у светлу, машинску будућност, јарко осветљену електричним сијалицама.

Када се данас без (нових) идеолошких предрасуда покуша сагледати то време, немогуће је предвидети силан полет који је пратио растанак са ужасним последицама Другог светског рата. Нарочито после педесетих, па потом шездесетих година отварали смо се према свету, градили радили и урадили много. У том полету генерације која све што ради ради први пут, често је откривана већ откривена Америка, али се то правдало оригиналношћу новог пута нове државе; грешило се ништа мање, али су те грешке минимизиране „објективним тешкоћама“. Међутим кад се рачун морао коначно и истинито сводити , не потцењујући и превидајући успехе, биланс је био пун опаких шупљина.

Нарасла и гломазна привреда без праве тржишне логике и законитости у којој су појам конкуренције и профита имали призвук идеолошке анатеме; привредни руководиоци постављани од свемоћне политике, пре свега по политичкој подобности, а не стручној способности; неке неистине и полуистине подигнуте на ниво недодирљивих догми. Искоренили смо неписменост; истина, факултети су ницали у сваком градићу и на њима су студирале „армије“ студената, при чему је било непопуларно подсећати како те армије прерастају у пукове вечитих апсолвената, да би се касније улиле у армије незапослених од којих су многи излаз нашли на државној граници; ништа није могло да се деси без самоуправљања, а оно је у производњи (а нарочито у култури и уметности) до крајности вулгаризовало појам демократичности; екстензивна привреда се из године у годину преко увозне технологије везивала и за увозну памет, гушећи креативно у сопственој кући…

Тих година, млади, још крхки цвет домаћег дизајна већ је помолио главу. Отварају се школе за будуће уметнике који, пре свега, у сарадњи са привредом треба да улепшају живот и још више нас приближе развијеном свету. Пука фактографија из тих година говори о извесној хармонији друштва и примењених уметника. Када је 1953. основано Удружење ликовних уметника примењених уметности Србије у њега је примљено првих пет чланова из Војводине.

Већ 1957. оснива се Подружница УЛУПУС-а за Војводину, а када је 4. новембра 1964. у Новом Саду основано Удружење ликовних уметника примењених уметности Војводине имало је 48 чланова. За десет следећих година тај број ће нарасти на 105, а за двадесет година деловања они ће освојити 500 награда, медаља, диплома од којих неке имају златну међународну подлогу. До краја 1985. број награда ће се повећати на 2.500 што несумњиво указује на силну активност чланова УПИДИВ-а, њихову жељу и смелост да се представе свом времену. Војвођански графичари, мајстори таписерије, керамике, плаката, фотографије, опреме књига и други, пихватани су свуда као ствараоци изразитог рафинмана, занимљивих савремених идеја, оригиналног израза и несумњиве културе.

Служећи се само бројкама рекло би се да је за све то време друштво исказивало не малу бригу за своје уметнике па је, између осталог, за двадесет година 27 дизајнера добило атељее на Петроварадинској тврђави, а многима је помогнуто да изграде или адаптирају радни простор. Од 1965. Примењени уметници из Војводине представљају своје радове на изложби „Форма“ која ће постати традиционална институција на којој ће се сагледавати сви успеси, дилеме и промашаји ових уметника.

Друштвени благослов, па и новац, стоје иза низа саветовања, изложби, стручних путовања по свету, издавачке делатности која није била преобимна, али у којој је било веома зрелих текстова о суштинским питањима примењених уметности и положају уметника у нас и у свету.

У жиријима изложби и разним телима УПИДИВ-а којих је, по самоуправној моди било сијасет, по правилу седе привредници и политичари (не сувише високог рејтинга) што је такође, стварало илузију о међусобној повезаности и преплитању утицаја и интереса.

У суштини те хармоније, међутим, постојао је и ширио се неспоразум који је жилаво присутан и данас. Наиме, јединствени појам састављен од две речи (примењена уметност) у нас је за протеклих четрдесет година вештачки, формалистички и немаштовито разбијен на примењено и уметничко. Што је најгоре тај пуки формализам у животу није спроведен формално и у разбијању ове племените, креативне сфере ваљда смо јединствени у свету. Генеза тих мучних збивања везана је за стручни и (не) културни ниво, пре свега у сфери привреде, односно индустрије. Живећи као несумњиво миљенче друштвено-политичке свемоћи, домаћа индустрија са нестручним и инертним руководством једноставно није морала да излази на тржишну утакмицу, није морала да напредује изнутра кад је могла да увози споља и задужује се скоро анонимно. Уместо јасних рачуница велемајстори економских фикција измишљали су озакоњене флоскуле о пословању на позитивној нули, преливању средстава, јер та и таква индустрија била је проглашена за „локомотиву развоја“ која нас вуче у светлу будућност.

Заштићена од политике и друштва она је природно постала конзервативна, системски недисциплинована и све ново, непознато једноставно није прихватала. Тако су и дизајнери остали у њеном предсобљу украшеном сликама политичких руководилаца. (Симптоматично је да ће скоро идентичну судбину у исто време доживљавати и домаћи проналазачи!)

И десило се неминовно – годинама добијајући једва мрвице са велике привредне трпезе, примењени уметници су и сами почели да се деле на примењене и уметнике. Први су упорно наставили да обијају прагове произвођача, мољакају и нуде идеје и решења, најчешце ни потцењени, док су други одбегли у стваралачку осамљеност својих атељеа, тек понекад, по позиву гостујучи код послодаваца који су имали новац, а нису имали идеја.

Владимир Урбан
Публициста, Нови Сад