ВОЈВОЂАНСКО удружење, основано 4. новембра 1964, примљено је исте године „за седмог равноправног и редовног члана Савеза удружења ликовних уметника примењене уметности“, што не значи да је овамо примењена уметност „стигла касније“ него у друге делове југословенског културног простора. Напротив!
Уметничко обликовање предмета практичне намене – „примењене уметности“ – или моделирање индустријских производа – „дизајн“- ничу у старој народној уметности, недвојбено најаутентичнијем обликовању практичних предмета (куће, амбари, намештај, одећа, оруђе и тд) у сазвучју са естетским потребама заједнице. Ова наменска делатност, прилагођена укусу и навикама колектива, није спутавала стваралачки нагон и особености јединке. Зналаштво и сензибилитет удружени као посебност, лако су препознавани и у домашајима свеобухватне уметничке хармоније. Тако, у колоплету склада различитости изнедрено је мноштво регионалних варијанти, националних склоности и јединствених ликовних вредности. Поврх свега, сви производи и ансамбли народног естетског умећа исијавали су виталитет рукотворачке непоновљивости.
Индустријска револуција крајем XВИИИ и половином XИX века, међутим, поред глобалне цивилизацијске сврсишодности запретила је дехуманизацијом човековог непосредног окружења. Педесетих година прошлог века започела је „индустријска имитација рукотворина“ што је изазвало протест уметника и усмерило пажњу на аутентичне вредности производа вештих мајстора. Уследиће потом нагли процват „домаће радиности“, мање из уметничких побуда а више у очајничком покушају да се ублажи безнађе паорско, глад беземљаша у панонском мору хлеба.
Потреси и друштвено раслојавање, изазвани индустријализацијим и капитализацијом градова, окретање народној уметности као окосници напора да се поремећени односи човека и природе обнове у жуђено сазвучје, изнедриће јединствену и непоновљиву, свеобухватну уметност прекретнице векова. Звала се она „Сецесија“, „Југендстил“, „Арт Ноувеау“ или друкчије, биће то јединствен покрет и последњи свеобухватни стил, изведен из заталасаних облика и пламтећег колорита биљног света до хировите лексике стваралаца тескобом и сумњом прожетих, суочених са тајном наступајућег столећа. У праскозорје тог надасве хуманог процеса војвођанска раван и вишенационална структура одиграле су своју улогу равноправно са зачетницима. Међу првима на европску ликовну сцену стигли су ћилими из Баната; заинтересовани у Паризу, Бечу и Будимпешти знали су за „торонталске тканице“ шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Сликар и педагог Антал Штрејтман (1850 – 1918), први „дизајнер“ војвођанског простора, усмерио је у тадашњем Великом Бечкереку ткачко зналаштво паорских девојака и жена у нормативе примењене уметности; промовисао је српске ћилиме на европској сцени, унапредивао естетске особености словачког, румунског народног ткања и везова. Његова свестрана активност и надареност сараднице Шарлоте Ковалски (1850 – ?), (креаторке и власнице ткачке радионице у Елемиру, претходили су оснивању Торонталске фабрике тепиха, 1894. године); стекли поверење врхунских стваралаца и реализовали њихове скице и картоне а потом су те таписерије са међународних изложби у Будимпешти, Бечу, Паризу, Торину и другде, доносиле награде у варош на Бегеју. Ткачки разбоји укинуте елемирске радионице, скупа са најбољом ученицом Шарлоте Ковалски, ткаљом Маргитом Гијом, у саставу су прве мађарске уметничке колоније сецесије, недалеко Пеште у градићу Геделе (Годеле) од 1904. године. Сомборски сликар, Арпад Јухас (1863 – 1914), познат као скупљач и обрађивач народних везова, врстан илустратор један је од чланова – оснивача поменуте колоније у којој се првенствено радило на унапређењу примењене уметности.
У склопу бокорења уметности прекретнице векова, завршена је 1902. године суботичка Синагога, ремек – дело статике и рани пример сазвучја уметничких заната и архитектуре, ликовности и функције. Одмах потом обликована је у Суботици и „Rajhl palata“ брилијантни ансамбл барокне заталасаности „сеоског забата“ у граду, колористичког бљеска керамике и мозаика, обраде метала и обликовања ентеријера у „духу “ потреба грађанина прекретнице векова. На крају, са објектима купалишта и летовалишта Палић, 1912. године, остварен је јединствени склад градитељства и природног окружења.
Но, свакако највеличанственији споменик раног присуства примењене уметности у војвођанском простору јесте суботичка Градска кућа чији су ентеријери и керамичка декоративна оплата ризница уметничког сензибилитета, технологије и занатског умећа. Чувени витражи Шандора Нађа и Микше Рота, жолнаи пирогранит и еозин глазуре, „молерај“, дрворез на мобилијару и уметнички обликовани предмети од железа, месинга и стакла представљају целовито и јединствено уметничко дело, синтезу архитектуре, примењене уметности и функције у духу времена, непоновљиви „гесамткунстwерк“ раздобља прекретнице векова, када су све стваралачке дисциплине усмерене на поновно успостављање хармоничног суживота човека и природног окружења.
Данас, све је подсетник и стваралачки изазов; јубилеји су одувек двосмислени: разлог за освртање у трагању за коренима, односно прилике за одмеравање досегнутог пред нови старт у неизвесну будућност.
На крају века ослушнимо јеку почетка. Зналачко „надигравање“ ликовног сензибилитета, технологије и заната, аутономних вредности материјала, маштовитих облика, питорескних ансамбала и прозрачне намене, колиплета индивидуалних посебности у оплемењивању укуса темељеног колективним навикама, тимског рада на остварењу „јединства различитости“ има трајан симболички набој: креативну жудњу да се удружењем свих чинилаца досегне аутентично остварење као хармонично сведочанство властитог „тренутка“.
Бела Дуранци
Историчар уметности, Суботица
