UPIDIV | Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine | Association of Applied Arts Artists and Designers of Vojvodina

Sašenjka Meljnikov: Al’ je lep ovaj svet!

Pesništvo za decu Jovana Jovanovića Zmaja prava je riznica slika. Proleću klizači rumenih obraza; brodari na vezanom čamcu promiču pored žabe koja penzionerski bistri štampu; marama je postala sedlo; šešir – čizma. U živom huku preturaju se preko glave zečevi na belom platnu zime; vrabac skakuće s kraja šora na vr’ ora; petao širi grudi i daje savete o zdravom životu, vivak čuva stražu, iz stare cipele viri miš. Ceo rekvizitarijum građanske kuće otresa se od prašine i svečane ukočenosti i reda: stolica kasa; šešir postaje čizma; cilindar otmeno klima na glavi doktora Pere; reduša praska u opustošenoj ostavi među strovaljenim poklopcima i načetim kobasicama; hamletovski se jada miš siroče… Java i san jedne dečje vasione gomilaju se u toj raskošnoj riznici. Ona ima i svoje prvotno likovno otelovljenje u onim starim gravirama i siluetama koje svi nosimo negde u svesti: anđeoski uvojci; precizni detalji odeće, igračke, predmeti, životinje… Suočen sa Zmajevom pesničkom vasionom i belinom hartije ilustrator mora odgovoriti na niz pitanja. Kako ilustrovati Zmaja, a ne ponoviti već viđeno? Kako obući Zmajevu i danas živu decu? Kako oslikati mikrokosmos njihove igre?

Sašenjka Meljnikova-Ivanović opredelila se za ilustrovanje duha, poleta i vedrine Zmajevog pevanja, a ne za doslovno „precrtavanje“ teksta. Njene ilustracije blešte vedrom paletom večitog proleća. Duboko plavetnilo neba tek se malo izbistri i ohladi pred zimom čiji snegovi se u mekim, oblačnim kovitlacima sreću sa prolećnim cvećem. Njeni zečevi, ptice, bube i bilje slave život raskošnim bojama i bajkovitim bujanjem. Miš–mladoženja proviruje ispod cilindra okićenog narcisom malo manjim od njega samog. Ogromni leptiri, viđeni očima fasciniranog deteta trepere iznad cveta u kome epikurejski uživa nektarom opijena pčela. Očuđen, uveličan, raskošno obojen svet. Neugasli sjaj detinjstva.

Zmajeva i Sašenjkina deca, odevena u savremenu odeću, krunisana bujnim kovrdžama koje Sašenjka tako rado i tako raskošno crta, gledaju otvoreno, svevremenim mudrim i radoznalim očima koje se ne menjaju. Iza maske starca proviruju ruke i oči malog Jove. Svet ilustratorke i svet pesnika stapaju se u sliku raskošne rajske bašte u kojoj i pre pada u odraslost stoluju deca, male životinje i bilje. U tom sjaju mogu se odmoriti i umorne davno odrasle oči.

Ljiljana Pešikan Ljuštanović

Lepršajuća srculenca

Ala j’ lep ovaj svet. Onde lepa dečica, lepi leptirići, cveće i ptičice, ovde lepi pačići, zečići, kuce i mace. I jedna dobra (i lepa) baka. A svuda lepršaju rumena srculenca. Sve u svemu – la vie en rose (život u ružičastom). Doduše, ne samo u ružičastom, već u svim duginim bojama. U tom lepom svetu, svi su radosni i dobri. Ako je štogod i za smejanje, smešno je na je bezazlen način (jahač stolice, dr Pera, mali Jova prerušen u deku i ono mače što Lazu-mazu motri blago podsmešljivo). Ako je kogod i razočaran (dve mačke i ljubitelj nedodirljivih jabuka) – razočaran je sasvim malkice, onako od šale.

Valja li to tako? Valja. Ne samo što je nadahnuto i lepo nacrtano, već se drži i kao Doživljaj Sveta (opa, padoše ovde i teže reči). Ali, ipak, nije li ovo sve optimizam bez pokrića? Nije. A gde je to pokriće? Pa, tu, pred nama, na ovim sličicama, ilustracijama.

Prvo, zar ovakvi veseli, raspevani crteži ne odgovaraju savršeno slatkim čika-Jovinim stihovima? Odgovaraju. Drugo, da li Sašenjka lagi da se dodvori dečjoj publici? E, to je najvažnije – Sašenjka ne lagi. Sašenjka3 iskreno i sa uverenjem stvara ovaj maleni, ljupki svet. Zato su ove sličice verodostojne!

Pa, dobro, ali čekajte – kao da čujem nekog pametnog i natmurenog – čekajte, molim vas, takav potpuno ljupki svet nigde ne postoji. Ama – odgovaram ja, a smeši mi se brk – kako da ne postoji?! Evo, pred nama svetluca veseo i šaren. To je čika-Jovin i Sašenjkin svet. A i mi možemo da se tu (bar privremeno) ušunjamo, ko nam brani?! Ja mislim da je tajna u ovome: Sašenjka nije zaboravila sebe kad je bila dete, u njoj još živi „mala“ Sašenjka. „Velika“ Sašenjka sad se razigrala i rascrtala i nacrtala sve što bi volela „mala“ Sašenjka. I sva deca. I ja. Zato su važna rumena srculenca koja letuckaju na skoro svakoj sličici. Noću svetlucaju kao zvezdice. Iz krzna jedne kuce izleću umesto buva.

Lepršajuća srculenca su Saškina likovna metafora za pregršt ovih lepih, i meni milih, a majstorski izvedenih crteža.

Vladimir Andrić

Komentari nisu dozvoljeni.