Песништво за децу Јована Јовановића Змаја права је ризница слика. Пролећу клизачи румених образа; бродари на везаном чамцу промичу поред жабе која пензионерски бистри штампу; марама је постала седло; шешир – чизма. У живом хуку претурају се преко главе зечеви на белом платну зиме; врабац скакуће с краја шора на вр’ ора; петао шири груди и даје савете о здравом животу, вивак чува стражу, из старе ципеле вири миш. Цео реквизитаријум грађанске куће отреса се од прашине и свечане укочености и реда: столица каса; шешир постаје чизма; цилиндар отмено клима на глави доктора Пере; редуша праска у опустошеној остави међу строваљеним поклопцима и начетим кобасицама; хамлетовски се јада миш сироче… Јава и сан једне дечје васионе гомилају се у тој раскошној ризници. Она има и своје првотно ликовно отеловљење у оним старим гравирама и силуетама које сви носимо негде у свести: анђеоски увојци; прецизни детаљи одеће, играчке, предмети, животиње… Суочен са Змајевом песничком васионом и белином хартије илустратор мора одговорити на низ питања. Како илустровати Змаја, а не поновити већ виђено? Како обући Змајеву и данас живу децу? Како осликати микрокосмос њихове игре?
Сашењка Мељникова-Ивановић определила се за илустровање духа, полета и ведрине Змајевог певања, а не за дословно „прецртавање“ текста. Њене илустрације блеште ведром палетом вечитог пролећа. Дубоко плаветнило неба тек се мало избистри и охлади пред зимом чији снегови се у меким, облачним ковитлацима срећу са пролећним цвећем. Њени зечеви, птице, бубе и биље славе живот раскошним бојама и бајковитим бујањем. Миш–младожења провирује испод цилиндра окићеног нарцисом мало мањим од њега самог. Огромни лептири, виђени очима фасцинираног детета трепере изнад цвета у коме епикурејски ужива нектаром опијена пчела. Очуђен, увеличан, раскошно обојен свет. Неугасли сјај детињства.
Змајева и Сашењкина деца, одевена у савремену одећу, крунисана бујним коврџама које Сашењка тако радо и тако раскошно црта, гледају отворено, свевременим мудрим и радозналим очима које се не мењају. Иза маске старца провирују руке и очи малог Јове. Свет илустраторке и свет песника стапају се у слику раскошне рајске баште у којој и пре пада у одраслост столују деца, мале животиње и биље. У том сјају могу се одморити и уморне давно одрасле очи.
Љиљана Пешикан Љуштановић
Лепршајућа срцуленца
Ала ј’ леп овај свет. Онде лепа дечица, лепи лептирићи, цвеће и птичице, овде лепи пачићи, зечићи, куце и маце. И једна добра (и лепа) бака. А свуда лепршају румена срцуленца. Све у свему – ла вие ен росе (живот у ружичастом). Додуше, не само у ружичастом, већ у свим дугиним бојама. У том лепом свету, сви су радосни и добри. Ако је штогод и за смејање, смешно је на је безазлен начин (јахач столице, др Пера, мали Јова прерушен у деку и оно маче што Лазу-мазу мотри благо подсмешљиво). Ако је когод и разочаран (две мачке и љубитељ недодирљивих јабука) – разочаран је сасвим малкице, онако од шале.
Ваља ли то тако? Ваља. Не само што је надахнуто и лепо нацртано, већ се држи и као Доживљај Света (опа, падоше овде и теже речи). Али, ипак, није ли ово све оптимизам без покрића? Није. А где је то покриће? Па, ту, пред нама, на овим сличицама, илустрацијама.
Прво, зар овакви весели, распевани цртежи не одговарају савршено слатким чика-Јовиним стиховима? Одговарају. Друго, да ли Сашењка лаги да се додвори дечјој публици? Е, то је најважније – Сашењка не лаги. Сашењка3 искрено и са уверењем ствара овај малени, љупки свет. Зато су ове сличице веродостојне!
Па, добро, али чекајте – као да чујем неког паметног и натмуреног – чекајте, молим вас, такав потпуно љупки свет нигде не постоји. Ама – одговарам ја, а смеши ми се брк – како да не постоји?! Ево, пред нама светлуца весео и шарен. То је чика-Јовин и Сашењкин свет. А и ми можемо да се ту (бар привремено) ушуњамо, ко нам брани?! Ја мислим да је тајна у овоме: Сашењка није заборавила себе кад је била дете, у њој још живи „мала“ Сашењка. „Велика“ Сашењка сад се разиграла и расцртала и нацртала све што би волела „мала“ Сашењка. И сва деца. И ја. Зато су важна румена срцуленца која летуцкају на скоро свакој сличици. Ноћу светлуцају као звездице. Из крзна једне куце излећу уместо бува.
Лепршајућа срцуленца су Сашкина ликовна метафора за прегршт ових лепих, и мени милих, а мајсторски изведених цртежа.
Владимир Андрић
