Са ветром у леђима, путујемо кроз простор, заробљени у времену, а ипак тежимо слободи…

Прича је о људима.

Скинути са асфалта и постављени испред белог платна неки говоре о својим инхибицијама, пороцима, злој судбини, неки о срећи, проналажењу себе, лепоти једноставности, али оно што их повезује је љубав према слободи, према неизвесности следећег тренутка и неописивој жељи да замрзну време како би вечно остали у покрету.

Користећи их као протагонисте својих фотографија, односно кадрирајући њихове задовољне експресије, пивске стомаке, постојан ставидостојанство, ПредрагУзелацбележитренутакинтимнеисповести садржане у сваком појединачном портрету.

Једно за другим нижу се разнолика лица људи који бирају да одбаце сваку конвенцију, не би ли изазвали привид слободе и доказали да живот не мора да буде ништа друго до уста пуна ветра.

Уместо пивских флаша, пикаваца, бесних мотора, буке истрошених гума, и свега онога што, између осталог, они са собом носе, фотографије приказују другу страну приче, односно људе суочене са апаратом који је ту да овековечи моменат када су се осећали испуњени и цели.

‘Аспхалт боок’ повезује сцене између којих се налазе натписи, као коментар, или инструкција, попут оних у немим филмовима и слепстик комедијама с почетка двадесетог века. Понеко чаплиновско лице, смењује се са испуњеним и једноставно задовољним, а повезани у једну целину, јасно нам дају до знања да је прича о људима који ‘сада могу да раде све оне ствари које су им бранили када су још били мали’, који су ‘у Русији једном залутали 2000 км, а толико се и враћали на прави пут’, којима је ‘мотор члан породице’ и који су ту јер сопствену стварност проналазе на асвалту …

‘…Облак не зна зашто се креће баш у том правцу и том брзином…’