Готово као нека врста посвете и жеље да се о угледном члану УПИДИВ-а што више говори управо у години када је добио престижну награду „Ђорђе Табаковић“, био је мотив, али и обавеза за организовањем изложбе у просторијама цеха коме деценијама припада!

Руководећи се чињеницом да повод  јесте  у извесном смислу „квам јубилум“ и свечан, Милорад Бербаков, пробире и склапа изложбени материјал карактеристичан по више основа…

Прецизније образлажући, поставка (ткиво изложбе и каталог) се базира на спојиво-неспојивим половима ентитета комеморативних обележја (фотографије) и с друге стране, акварелима (акварели !).

Без обзира на изражено драматско и подразумевајуће пијетете у односу на објекте и  поља  комеморација (утилитарне фотографије), ова шармантно испричана прича се одвија у два, три поетска тока који даље провоцирају да Милорада Бербакова више не констатујемо (толико) као архитекту, урбанисту и планера, него као уметника! Или на пример већ сама тврдња колико су природне линије – лимеси, хидронима Тиса/е и превоји (гребење) Фрушке Горе, аутентична места за лоцирање споменика, менхира и белега, наводи да се ради о аутору који свет око себе заиста види као низове „поетских чињеница“!

Доводећи у раван истих, или сличних вибрација и значења  а) линију воде (Тиса) са споменичким обележјима Стари и Нови Бечеј и  б) црту превоја шуме и планине (у позадини Дунав такође), са садржајима на Батини, Јабуци и Рохаљ Базама, формиран је онтолошки став, да су се ти и ти историјски догађаји дешавали, али и касније обележавали опет, Ин ситу, на истим местима!

Verovatno nećemo pogrešiti ako kažemo da su okruženja sa duhom (genius loci) ta magična narav na kojoj je insistirao i unutar nje stvarao i kontemplirao Milorad Berbakov. Dimenzija akvarela, ili pominjani „drugi pol“ izložbe, ima funkciju da kao „mekša supstanca“ prodiru u – i između bezuslovnog tkiva crno-belo-braon fotografije!

Стриктно говорећи Бербаково „Небо, Силуете, Обале“ одвијају се у релацијама осмишљено – измишљеног …односно, здања и комеморативна поља су на неколико начина (когнитивно) осмислила просторе, а акварели уз сав респект, припадају домену тзв. „меке слике“ и могу равноправно егзистирати и као измишљени!

Најзад, узимајући у обзир пресудност топонима и хидронима по основу којих су тражена и налажена решења (линије токова, равнице, превоји и гребење), произлази да се Милорад Бербаков руководио конфигурацијама природних раздела, гледајући да их користи као ширине, односно да грађено-регулисано-сликане садржаје облигатно смешта у иста опажајна поља са водом и небом!

Лазар Симоновић