Изложба скица, костимаа накита „Moderato Cantabile – умерено распевано” Миланке Берберовин и Александра М. Лукића у галерији Чедомир Ристић Пирот. Свечано отварање изложбе је у четвртак 19. фебруара 2026. године са почетком у 19 часова
Из каталога:
ОСЕЋАЈНОСТ КОЈА СЦЕНОМ ЗРАЧИ
Уметност. Илузија. Магија. Опсена. Показивање и податност. Одраз у огледалу. Непроспаване ноћи. Пришивање рукава, бирање детаља за шешире, панталоне, хаљине, цвет на реверу, у коси, украс на оделу, златна боја раскоши и моћи, црвена непролазности и љубави, плава као вечност, бела као поновно рађање, црна – одлазак заувек у непознато и недокучиво. А у међувремену? Цртање, цртање, цртање… Позоришна сцена, кројачница, глумац, костим, премијера, задовољство и прикривена сета. Од свесности заборава и смисла и бесмисла створеног. Све је то живот Миланке Берберовић, костимографа са увек изнова постављеним питањем: „Хоће ли идеја о којој размишљам испунити очекивања представе, редитеља, публике, па на крају и мене саме? Хоће ли бити довољно видљива и невидљива да повеже танане нити сценске игре линије, свиле и стакла?“ А да. Стакло. Ти каменчићи чудесних боја и облика, накит и украс који додаје дах живота и лепоте, већ лепом. За то је ту Александар Лукић, мајстор да разиграној, увек новој и свежој машти Миланке Берберовић, дода мало „чаробног праха“, да магија почне и траје у оку посматрача.
Шта је „чаробни прах“? Је ли то покрет, реч, гест, оперска арија, или напросто ћутање јунака, костима и накита, када се представа заврши? Је ли то љубав, ентузијазам и жртвовање позоришном чину и уметности без изузетка, без аплауза када се завеса коначно спусти? Је ли то покушај да својим чињењем допринесемо трајању неопипљивости, илузије, раскоши и беде створеног? Све то или можда ништа.
Колико су пута Миланка и Александар сарађујући размишљали ко ће понети њихове костиме и накит, о прожимању одсањаних предмета са животом, са срцем глумца који ће их оживети пред публиком, а она чак и одушевљење виђеним брзо заборавити. Заборав је усуд, али и покретач рађања нових идеја, нове сценске игре линије, свиле и стакла, како се уосталом и зове изложба „Умерено распевано“, која открива само делић разиграности маште оба уметника. Све остало је, као и у позоришту, иза кулиса.
Александра Јагодић историчар уметности
