Дуња Ђурагић Дуганџић „Подсвест“

Професорица Вера Гикић нам је у средњој причала о нечему што памтим као покушај књижевности да забележи ток мисли. Идеја је била ослободити се стеге књижевне форме, и забележити мисли онако како се јављају у својој изворној, неукротивој форми.
Све овде изложено повезује једна чињеница – ништа није настало са намером. Уместо планирања и разматрања како да представим тему, ови цртежи и радови су настали спонтано, без жеље за представљањем нечег конкретног.
Они су само настали – родили се из белине папира. Једна линија рађа следећу, неки облик који ме опседа као да сам добија детаље, користећи углавном само оне боје које су ми тренутно при руци. Овде излажем све оно што је настајало ноћу, док гледам како Андреј игра Fallout и жврљам у свешчицу; док покушавам да одложим почетак рада на нечему озбиљном; док чекам да проври вода за кафу; док нервозно шкрабам после свађе; док посматрам како време споро тече у карантину; док причам телефоном; било кад док цртам – а у ствари не цртам.
Овде се излива моја подсвест.