Сузана Кубинец је рођена 3. марта 1949. године. Дипломирала је на Факултету примењених уметности, а као своје узоре наводила је француске, италијанске и јапанске илустрaторе новијих гeнeрација. Радила је као дизајнерка за велики број издавачких кућа широм бивше Југославије. Предавала је у средњој дизајнерској школи Богдан Шупут у Новом Саду, као и на Академији уметности у Новом Саду.
За Креативни центар илустровала је следеће књиге: У марами јабука (2001), Велика песма о једном малом јагњету (2002), Плави зец, чудни зец, једини на свету (2003), Деца могу све што хоће (2004) и Принцеза на зрну грашка (2007). Добитница је великог броја награда и признања, међу којима је и неколико признања Златно перо, као и награде Београдског сајма за најбољу књигу за децу 2002. године, баш за издање У марами јабука, на коме је посебно посвећено радила.
„Увек ми је причињавало задовољство да из прикрајка посматрам очи и израз лица креативаца у тренутку кад постану деца. Ти тренуци, кад први пут угледају нове илустрације, дивни су. Мислим да је у томе тајна њихових двадесет година с нама“, рекла је Сузана Кубинец о сарадњи с Креативним центром у монографији поводом двадесетогодишњице наше издавачке куће.
Сећање на Сузану поделиo je и илустратор Ивица Стевановић, испред њених колега с Катедре за графичке комуникације у Новом Саду:
„Сузана Кубинец је била особени стваралац и илустратор, професор и ментор. Све у вези с њом било је аутентично и непоновљиво. Сви они који су је познавали, било да су одрасли уз њене илустрације из сликовница и књига, било да су били њени ђаци и студенти, колеге и пријатељи, сви ми заједно били смо део једног фасцинантног универзума у који нас је Сузана увукла својом чистотом и искреношћу. Она је свет гледала очима детета као у песми Милана Младеновића, а потом исти тај свет сликала у илустрацијама са страственом посвећеношћу једног искусног визионара.
Њена предавања су била благотворна терапија, часови неограничене слободе и креативности. Ми, који смо били њени студенти, пред собом нисмо имали само професора већ и духовног сапутника, сапутницу и другарицу која је умела да с великом страшћу и невероватном енергијом прича о незаобилазним делима уметности – од кинематографије, преко литературе, па све до музичке и ликовне уметности.
Кад завиримо у њен стваралачки опус, тај бескрајни низ богато насликаних призора, илустрација препуних чаробних детаља, не можемо се отргнути утиску да Сузана није била само вешт илустратор, већ заводљива ткаља која је у своја дела уткала оно најбоље што је у себи носила – чистоту сопствене душе. Делић тог ткања је и у нама, нама који смо је познавали и с њом друговали. Зато нас тај штеп, тај танани вез сада боли.
Хвала јој на тој боли. Хвала јој на свему.“
Сузанин бивши студент, илустратор и сада професор Факултета дигиталних уметности Универзитета Метрополитан Борис Кузмановић такође се опростио од ње обраћањем свим будућим младим илустраторима:
„Сузанина педагошка мантра наизглед се чинила једноставна, сувише једноставна. Она опише свој долазак на посао … смешком. То траје дуго, опширно дуго, никако да прође, почнеш да се нервираш и да губиш стрпљење. Следећи пут исто, стално изнова: описи, улице, звуци, људи, музика … појаве пуне значења и симбола … све то описује знатижељно и уз смешак. Помислиш: То је то? Па где су ту форме, структуре, сазнања, конструкције, стилизације, кадрови? Онда те позове телефоном … трају дуги разговори (монолози), сложени … понекад напорни… Сузана прича и описује своје импресије … уз смешак … шаље ти позиве и адресе. Ти се јавиш, упознаш важне људе, покажеш радове, сви буду одушевљени, добијеш посао, добијеш сараднике и пријатеље. Добијеш свој испуњени живот! А онда, како време пролази, сетиш се тих прича и … схватиш шта је била њена водиља! Гледај, посматрај, слушај, ослушкуј, описуј и бележи! То је твој позив као будућег ствараоца, илустратора, уметника. И смешкај се … не губи дух, не губи знатижељу. Остани веран позиву, остани веран детету. То је то! Једноставно. Непроцењиво.
Хвала, Сузи!“
Текст је у целости преузет са сајта ”Креативног Центра”
