Изложба „Енергија човека, енергија места“ Душана Нинића од 23. фебруара до 2. марта 2015. год. у простору Галерије Форма, Илије Огњановића 3 у Новом Саду.
Из каталога:
О сликама Душана Нинића
Ововремена устројеност шире друштвене заједнице на медијским основама последично је произвела огроман број информативних садржаја које појединац свесно или несвесно упија. На овако широком простору сазнања, доведена је у питање и кустоска улога у вођењу публике кроз свет уметности, али последично томе и саме суштине стварања. И док поједини аутори по сваку цену покушавају да задрже елитистичке тежње у свом уметничком истраживању, опирући се при том актуелним околностима, а правдајући своја настојања трагалаштвом за оригиналним, они други, свеснији узалудности оваквог става, своја дела реализују искључиво вођени праисконским нагоном за стварањем.
Душан Нинић своја сликарска дела реализује управо тако, по унутрашњем, духовном нагону, неоптерећен позицијом и улогом у свету уметности и ликовним утицајима, чиме је публици пружио довољно простора за самостално сагледавање и откривање смисла његових слика.
Иако се противимо било каквим стручним интерпретацијама Нинићевог рада, неке основне назнаке овде морамо дати, не да би дело оправдали или објаснили, већ да би га увели у континуум људског искуства. Дакле, фино ткање које Нинић плете, представља један слојевит модел, који је по спољном утиску на трагу апстрактног сликарства, док суштински поседује много дубљи смисао. Уметник ову тежњу наглашава јасном намером којом је урушио моменат денотативних значења увођењем проседеа низа симбола, најчешће теолошког порекла. Вођен оваквим планом, Нинић се одриче комуникације преко свог дела са публиком са чисто естетског нивоа, те је личну сликарску замисао развио у правцу надразумског, где је идејном опијеношћу, готово трансично, у слику уградио само себи знане креације, чије дејство посматрача приморава да урони у сферу самоспознаје.
И шта добијамо оваквим планом, када сликар несумњиво допушта да сликарски акт управља њиме, а не обрнуто? И ста добијамо као посматрачи, кад уметник попут неког древног мага покушава да за нас, у креативном акту делује исцелитељски? Готово је јасно – добијамо снажну покретачку силу, која нас, као публику, гони да сами себе лечимо кроз тражење разрешења за своје недоумице. Да се прецизније изразимо, у својој терапеутској примењивости, Нинићево сликарство поседује садржај помоћу чијег дејства ће индвидуа пронаћи сопствено разрешења за личне дилеме. Нинић ову намеру сасвим јасно ставља до знања посматрачу, јер у његовим сликама испред свих, уочљив је корпус вибраторних значења прекривених велом духовног мистицизма и мануелног аутоматизма. Значења су промењива и зависе од нивоа интенције субјекта у коликој мери жели да уђе у коштац са наслагама разлиличитих феномена – од свакодневих, животних, преко оних литерарног порекла, и коначно, оностраних, теолошких. Гледајући са позиције публике, Нинић у својим сликама одаје утисак аутора, који не пружа одговоре, већ напротив, производи питања. Његове слике су огледала у чијем одразу видимо себе у различитим духовним и физичким стањима кроз која пролазимо, не само у целокупном животу већ и кроз један трен. Слике оваквог устојства апсорбују енергију субјекта који стоји пред њима, каталитично је прерађују, а затим му је пречишћену враћају. Зато по логици ствари изводимо закључак: ова духовна дела стварност разбијају на честице чистих феномена, производећи при том хаос из којег индивидуа, већ према сопственој мотивацији уређује простор личних аспирација. Јер, Нинић је свестан грађе људског бића у чијој суштини постоје урођени нагони за разумским и надразумским. Зато он својим сликарством ствара терапеутско попришете на којем је допуштено да посматрач изгради сопствена значења, увек дата у променама и никад коначна. Апсурдно – рекли бисмо – али ипак ефектно, јер Нинић на очигледан начин полази од става „Како сејеш, тако жањеш“. Чак и када се бави енергијом места, у центру Нинићевог интересовања је човек са својим страховима, недоумицама, тежњама и аспирацијама у животу, док Бог, Апсолут, или неки други виши ауторитет, најчешће представљају средство преко којег индивидуа долази до разрешења за кризу личне егзистенције и нарочито, личне одговорности.
Да закључимо: Нинићева уметност припада корпусу терапеутских стваралачких чинова у којима се баласт живота ослобођа пред посматрачем. Усамљеност, неизвесност будућих чинова и животних одлука, пролазност живота, представљају повод за настајање ових слика, које суштински славе живот у свој својој пуноћи.
Др Здравко Рајчетић
теоретичар уметности и медија
Биографија:
Душан Нинић је српски писац и сликар. Рођен је 6. септембра 1956. године у Зајечару. Одрастао је у Шапцу где завршава гимназију и живи до 1972. године, а затим се сели у Зајечар. Дипломирао је на Правном факултету 1980. године. Дуги низ година је радио у привреди, најдуже у Зајечарској пивари.Писањем је почео да се бави релативно касно, уз каријеру правника и привредника, а сликарством тек последњих неколико година. Године 2003. објављује свој први роман „Откриће“, који је до данас објављен у пет издања и продат у више хиљада примерака. Други роман „Сазнање“ објављује 2007. године – до сада у два издања, а трећи роман „Спознаја“ 2010. године (до сада у два издања). Године 2012. објављује и прву збирку песама под називом „О Духу и у Духу“, у којој сваку песму илуструје цртежом. Тако и улази у свет сликарства. 2014. године је имао запажену изложбу у Београду о којој је писао и водећи светски журнал „Wалл Стреет Интернатионал Магазине”.
Нинићеви романи су филозофско-политичко штиво, писани у маниру магијског реализма и александријског синкретизма, где се прожима више научних дисциплина, а такав свој израз наставља и кроз слике где су у форми селфичког (алхемијског) сликарства представљене енергије људи, догађаја и места, те би се могло рећи да је његово ликовно изражавање нови наставак његових писаних штива.
мејл: dninic@ninicninic.com
веб: www.ninicninic.com
Каталог изложбе можете погледати на ISSUU или у нашем BoxNet фолдеру.
