Изложба Марике Михалфи од 30. јануара 2015. год. у простору Галерије Форма, Илије Огњановића 3 у Новом Саду.
Из каталога:
Бавећи се сликарством,сликама, али и бојама папагаја, фламинга и лептирова – не мање материјализованим бојама перја и полена, добио сам неку врсту тровања; посматрајући сликаре који раде са маскама на лицу и са распршивачем у руци, често сам помишљао да ликовном критичару не би шкодила једна таква заштитна маска …
По свему судећи, због тога ми се могло десити, затекавши се пред порцеланским светом Марике Михаљфи, да ми се као визија укаже један, с моје стране још непримећивани моменат стварања, када свет још није био обојен, налицкан, када Творац још није кануо антрацен у мора, није запекао ружичасту боју цветова, шкољки, није пустио боју у стаклене цевчице птичјег перја, није засуо поленом крила лептирова.
Необојени, неглазирани порцелански универзум, који је пробудио високе температуре стварања, само је интензивирао лепоту момента који је уследио: тренутак бојадисања, бојења света, онај тренутак – Карл Краус је говорио о њему – када су уста први пут изговорила реч: смарагд.
Раздвајањем прва два тренутка само су и један и други добили на интезитету.Али потом, паралелно са онемогућеношћу човека, свет се пробијао, заситио се бојама.И све више личи на некакву налицкану, пластичну депонију смећа.Дешава се да човек, шетајући се бескрајним њујоршким авенијама, одједном, сасвим недвосмислено осети како овај Вавилон бива затрпаван, угушиван дречавим, шареним, хонгкошким бофлом…
На то ме је упозорио овај необојени свет.Боје су овде повучене, тачније речено, задржане тако, заједно са глазуром, да се овим гестом наговештава једна праматерија.
Смрзнути, бели лукови првих таласа, њихове мале, фине роле које се одмотавају, први белуци – које су дотицали ваљда још и Хераклитови прсти – каменчићи, камени блокови од којих су први пут покушали да сложе пирамиду … Овај свет одједном постаде за мене готово ослепљујуће чист, као када пастири у свитању слажу једно на друго громаде свежег, белог сира. Усред овог вртлога, чедног вира, средишњи мотив Марике Михаљфи је: шкољка.
У чувеном Вилсоновом комаду: Анштајн на морској обали, девојка сатима стоји на једној нози и ослушкује једну шкољку. Сатима слуша, рекох, само сатима, додајем сада, јер бисмо ми и данима слушали шкољку, заједно са њом. У детињству смо често провиривали кроз високе прозоре Чудотворног купатила где су жене лебделе у води базена; када је један мој друг касније моделирао у глини једну од тих жена, ја сам од куће украо шкољку с натписом АББАЗИА и утиснуо сам је међу њене ноге.
Далекоисточни ловци на бисере утискују у шкољке сићушне, оловне кипове Буде, да би она око њега, у муци, изнедрила прави бисер. Али, истовремено, морамо да поменемо и оне источњачке владаре, који су коњима раздвајали џиновске шкољке и користили их као каду у својим раскошним купатилима. Веома је пријатан осећај, после сликарских атељеа, узети у руке, помиловати дела керамичара. Малочас сам поменуо пастире, али могао бих поменути и свеже печену опеку, из фуруне извађену циповку. Да, овде осећам онај моменат стварања, затичемо га заправо на делу, о којем један од Толстојевих јунака овако говори:
Положи ме на тло, Господе Боже, попут каквог каменчића, и подигни ме, попут колачића…
Otto Tolnai
Биогафија:
Марика Михаљфи рођена 1957 год. у Зрењанину. Завршила Факултет Примењених уметности у Београду 1982. год. у класи професорке Мирјане Исаковић, на одсеку керамика и стакла.
Члан је УПИДИВ-а у Новом Саду од 1984. године. Статус слободног уметника остварује 1990. год. Члан је УЛУПУХ-а Загреб од 2014.год. Самосталне изложбе је имала у Новом Саду, Зрењанину, Београду, Загребу, Сплиту, Сарајеву. Учествовала је на многобројним колективним изложбама у земљи и иностранству
Награде:
2009. Нови Сад, Награда на „Форма 20“
1996. Нови Сад, Награда „Златна форма“ на изложби „14. Форма“
1988. Нови Сад, Награда на ,“17. новосадском салону“
1987. Загреб, Посебна Велика награда, „Хоммаге Мимари “ за судионика из Југославије на ИИ. светском тријеналу мале керамике
1986.Београд – Суботица, Награда фонда „Моша Пијаде“ на изложби ВИ. тријенале југословенске керамике.
Симпозијуми и колоније:
2014 – ВИ. међународни симпозиј умјетничке керамике ,,Мотацилло алба“ Јешково, Хрватска.
2013 – XВИИИ. Међународна колонија уметничке керамике ,,ЗЛАКУСА 2013″ Ужице, Србија.
2010, 2011 И. и ИИ. Међународна колонија уметничке керамике ,,Девич Имре“ Мали Иђош ,Србија.
2008. XИ. Међународни симпозијум керамике Вашархељ , Мађарска.
1987. Међународни симпозиј керамике „Глина као могућност ликовног израза“ Загреб,Хрватска.
мејл: marika.mihaljfi@gmail.com
веб: www.marikamihaljfi.eu
Фотографије: Кечкеш Ендре (Endre Kecskés)
Каталог изложбе можете погледати у нашем BoxNet фолеру.
Видео преузет са YouTube канала Стидија Којић.
