Катарина Фајгељ „Фломастер – Богородице”

Изложбу Катарине Фајгељ „Фломастер – Богородице” можете погледати од 23. јула до 11. августа 2024. године, у галерији „ФОРМА“ Илије Огњановића 3, Нови Сад.

Из каталога:

Фломастер-Богородице

Изложба садржи десетак радова истог формата на којима је истражен лик Богородице изведен фломастерима на папиру. Радови су настали као молитва уметнице суочене са озбиљном болешћу и везане за кревет, и спој су нужности и могућности. Нужности као ограничење да услед болести изведем технички захтевне радове, и могућности као истраживање онога што пружају задати медијум и тема.

Лик Богородице као оне која везује небо и земљу, оне која има најближи контакт са својим божанственим Сином, пружа наду, топлину и љубав. Њен однос са сином, који је уједно и Бог је тако комплексан а уједно и једноставан, и своди се на – мајчинску љубав. Мајчинску љубав према детету и Створитељу, и свему што је створио, што је ништа мање него цео свет. И у њему ја.

Са љубављу према њеном лику и према ономе што је она донела свету, са надом да ме мајчински прими у своје окриље, настале су слике ликовно изведене у истом формату да би јединственост сваког лика дошла до изражаја.

Фломастер-Богородице мало смеле и пуно љубавне голицају питање шта је икона данас?

Катарина Фајгељ

Иконе које лече

О осећајној вери и иконама Катарине Фајгељ

Немати пребивалиште овде и сада, већ постојати само у интервалу ‘наде против сваке наде’, је само срце вере и првобитна концепција литургије цркве. Истина вере нема упоришта у стварности, и вера је савршена у овој основној слабости, као вера у наду.

Сећање пуно наде је специфични атрибут осећајне вере, атрибут који се више осећа него што се схвата, и као такав представља извор естетске димензије сваког литургијског израза, а посебно иконографије, у изворном смислу појма ‘естетског’: осетљивост на бол; о-сећање бола.

Естезис вере се као уметност јавља/ствара кроз естетизацију бола жудње за повратком љубави. То је естетизација тренутка који је Сада, испуњеног синхроничношћу збивања почетка и краја, и који нас на тај начин подсећа, истовремено и у жалости и у нади, на стварање света: овај свет је почео и завршио се, али свет који долази није још увек ту.

Ова „болест носталгије“ за светом који ће доћи – која се јавља у (понекад неиздрживим) боловима жудње за повратком љубави – је у (под)свести (у срцу и бубрезима) осећајне вере: моја душа испуњена сећањем и блаженом надом, чека јављање моје љубави. У таквој верности обећању доласка/повратка љубави (љубави из детињства), иконографија – а посебно икона Марије, Мајке Неба и Земље – је врста лека у лечењу болести носталгије на начин да продубљује и једно и друго, и сећање и наду. Сликом допире до душе и исцељује пружањем утехе – тако што нам даје да видимо љубав која је читав живот и читав свет далеко.

Истина – Одраз Блажене Марије у Катариним иконама-цртежима из детињства, изгубљена и нађена сећања на Мајку Живота и звездано небо у њеном наручју, има искључиво естетско-психолошки ресурс – једино и све што осећајна вера може да има и пружи; ове иконе не поседују извесност (лажну наду) канонске истине, већ својство извесне утехе коју пружају болујућим срцима оних загледаних у страшну Близину Другог Света.