Град Нови Сад одлучио је да прода комплекс (немачке) Земљорадничке задруге „Аграрија“ (Аграриа) у Улици Ласла Гала, која ужива претходну заштиту. Како је објављено у Службеном листу, Град је донео решење о непокретностима које се могу отуђити из јавне својине.

То подразумева парцелу, градско грађевинско земљиште, укупне површине 2.038 квадрата, главну зграду „Аграрије“ (бивши Elektrolux), као и неколико мањих објеката у дворишту овог објекта, односно све саграђено на овој парцели.

За реализацију овог решења биће задужена Градска управа за имовину и имовинско-правне послове. Ако зграда пређе у приватну својину, то ће ставити тачку на „Иницијативу за Аграрију“ коју су 2018. године покренули појединци који долазе из организација Друштво Архитеката Новог Сада, Центар за нове медије kuda.org, Савез удружења ликовних уметника Војводине и Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Војводине.

Текст од 11. марта 2024. године ауторке Драгана Прица Ковачевић у целости можете прочитати на порталу 021.rs

Аграрија

Управна зграда (немачке) Земљорадничке задруге „Аграриа“ (основана 1922. и постојала до 1944.) смештена је у низу на регулационој линији улице, до некадашњег Хотела „Ориент“ (потом позната кафана „Piros csizma“). Зграда је подигнута у кратком временском период током 1938. године, а пројектант је био арх. Oskar Pakvor (Оскар Паквор ), а изграђена је под надзором његовог грађевинског предузећа „Paquor&Haller“ (Паквор и Халер). Био је то издужен објекат, у основи обрнутог латиничног слова „L” који је по оригиналном плану само делимично замишљен као спратни, али је током касније обнове из 1953. године надограђен дуж готово читавог фронта, као и изнад дворишног крака, смештеног уз десну бразду. Том надоградњом скраћена је првобитно дужа тераса првог спрата. На модернистички третираној безорнаменталној фасади налази се дуги низ једноставних правоугаоних отвора који су усађени у фасадно платно и ослоњени на равни венац који тече дуж читаве фасаде. Цела фасада је крајње редукована, без икаквих украса. У приземљу објекта, према улици, првобитно је био простор вероватно намењен трговини или некој активности везаној за откуп различитих врста житарица и других пољопривредних производа (хмељ, кудеља и сл). Улаз у пространо двориште објекта је у виду широког ајнфорт пролаза и постављен је уз леву бразду. У сам се објекат стиже кроз краћи, полукружни степенишни тракт при дворишној фасади. Из њега степенице воде и у подрумски простор, смештен испод већег дела главног корпуса објекта. Првобитна равна кровна конструкција је током обнове замењена такође равном, армиранобетоснком конструкцијом. Како је објекат био управна зграда његова је унутрашња структура била функционално орјентисана према канцеларијском распореду простора.

Други објекат, подигнут у дну дворишта, на истој парцели је двоетажни магацин са дрвеном међуспратном конструкцијом који је, после рата, претворен у производно-магацински простор. Како је првобитни био замишљен за складиштење првенствено пољопривредних производа, та релативна промена намене није се у значајнијој мери одразила на њену конструктивну структуру. Поручилац магацина је била такође Земљорадничка задруга „Аграриа“. Пројекат је израдио арх. Pál Czoczek (Павле Цоцек) док је извођачке радове обавило његово грађевинско предузеће „Czoczek&Reimann“ (Цоцек и Рајман). Разлог промене архитекте и извођача је вероватно у чињеници да је Цзоцзекова фирма била специјализована за овакву врсту објеката. Магацин је био замишљен као грађевина неправилне Л основе којом се затварао дворишни простор, чиме је створена једна заокружена градитељска целина која је имала само један прилаз. У магацину је био инсталиран и теретни лифт који је и у каснијој експлатацији објекта вршио своју првобитну улогу. У самом дворишту се налазио и још једна објекат занимљиве структуре. Реч је о мањем објекту који је и пре вероватно служио истој намени – као нека врста пријавнице и стражаре. Он понавља полуружни облик степенишног тракта смештеноог преко пута. Неколико година после рата објекат је био испражњен и користио се као складиште. Од почетка педесетих година, када је обновљен и делимично надограђен, коришћен је као мања занатско-индустријска радионица која се бавила обрадом метала и његовим складиштењем. У току обиласка, у мају 1992. године, у магацину су се још могли видети стругови и запослени радници.

Овај занимљив складишни комплекс је подигнут у тада преовлађујућем стилу безорнаменталне модерне, редуковане и функционалне структуре и фасадног платна, својом реткошћу на подручју града, представља јединствен и добро очуван пример међуратне градње и као такав заслужује посебну пажњу. Евентуална промена намене је изразито пожељна.

Архитекте

Oskar Paquor / Оскар Паквор (Нови Сад, 25. јул 1902 – 2. април 1946. логор Налчик, Кабадрино-Балкарија, СССР)

Завршио Реалну гимназију у Вршцу а потом дипломирао на Високој техничкој школи у Бечу (1931). Већ следеће године декретом Министарства грађевине нострификована му је диплома и одобрена архитектонска и грађевинска пракса на територији читаве Краљевине Југославије. У периоду 1934-1945. година сувласник је и водећи пројктант грађевинског предузећа „Paquor&Halle“ („Паквор и Халер“), које се бавило пројектовањеим и извођењем стамбених и индустријских објеката, управних зграда и јавних зграда у Новом Саду и на подручју читаве Војводине. Оженио се 1937. године са Anny Zahoray. Његов брат, грађевински инжењер Adalbert Paquor (1908-1987), после рата наставио са радом у Аустрији. За време Другог светског рата, као и остали новосадски градитељи услед недостатка већих пројеката, радио различите врсте обнова, доградњи и реконструкција. Паqуор је у Новом Саду пројектовао већи број стамбених и стамбено-пословних објеката, занатских и индустријских постројења као и остале објекте разних намена.

Најзначајнија дела: Стамбено-пословне зграде у улицама Футошкој, Стојановићевој, В. Шупљикца, Железничкој, Светозара Марковића, Барона Бајића, и на тзв. Малом Лиману, у близини обале Дунава (1935-1941); Зграда немачке културне заједнице ‘Habag’ (1932), Пословна зграда ‘Аграриа’ (1938), Немачку евангелистичку црквену општину (данас Новосадско позориште, 1940). Његова архитектура припада типу поједностављене модерне и естетици безорнаменталне архитектуре. Без великих успона али ни наглих падова његова дела представљају пример регионалне архитектуре модернизма у којој је све подређено поједностављнивању процеса изградње и функционалној искоришћености објеката.

Pál Czoczek / Павле Цоцек (Нови Сад, 19. јун 1904 – СССР, 1947)

Павле Цоцек последњи је у низу градитеља из познате новосадске породице која је генерацијама давала признате неимаре. Рођен у Новом Саду, Цоцек је студирао архитектуру у Будимпешти и Бечу да би се у Новом Саду вратио почетком четврте деценије и постао један од најтраженијих градских архитекта. Градио је углавном вишеспратне стамбене зграде за најам. Само је током тридесетих подигао преко двадесет стамбених зграда од две до четири етаже. Цоцек је градио у једноставном безорнаменталном стилу блиском градитељству европских провинција из друге половине четврте деценије. Био је сувласник грађевинске фирме „Цоцек и Рајман“ која се поред високе градње бавила и другим пословима. За град је Цоцек током 1937. извео неке од сегмената урбаног мобилијара који су и данас присутни на новосадким улицама – огласне стубове, партерна уређења улица и сл. Цоцек је аутор зграде Мађарског певачког друштва (Партизан 2) у улици Уроша Предића (1936), мањег насеља са приземним породичним кућама на крају Ћирпанове улице (1936-1937), зграде Католичке црквене општине, данас Трибине младих у Католичкој порти (1939) и више индустријских објеката. Од многобројних вишеспратних стамбених објеката издваја се зграда у улици Жарка Зрењанина из 1938. За време рата Цоцек се издржавао од својих рентијерских објеката И израдом мањих пројеката адаптација и доградњи. Преминуо је у заробљеништву, вероватно у логору Налчик на Кавказу. Кенотаф му се налази на католичком гробљу у Новом Саду.

Текст и фотографије су преузети са интернет презентације Agrarija.rs, а брошуру „АГРАИЈА” можете преузети из нашег BoxNet фолдера.