Уметнички савет УПИДИВ-а је 30. марта 2023. године од двадесет пријављених гласањем изабрао десет чланова који ће нас представљати на 55. мајској изложби УЛУПУДС-а, од 10. маја до 3. јуна 2023. у Музеју града Београда, а то су:
- Ана Попов Посуда, 2022.
- Дуња Брановачки „Летећи гуштери”, 2022.
- Здравко Рајчетић „Дихотомија материје”, 2023.
- Ненад С. Лазић „Ништа се није променило ни овог лета”, 2022.
- Драгана Гарић Јовичић Монографија „Бошко Шево”, 2022.
- Марика Михаљфи „Доноси промену”, 2023.
- Татјана Војнов „Штрик”, 2022.
- Александар Лукић „Двехиљаде двадесет прва”, 2021.
- Милица Ковачевић Икона „Јерусалимска Богородица”, 2021.
- Добрила Мартинов „Сфера”, 2020.
Из каталога:
1:3
Схватајући концепт целовитости 55. Мајске изложбе у виду узајамности између чулних и интелектуалних процеса, формира се поље индивидуалног истраживања времена, простора и материје. Уколико назив „Светла будућност” рашчланимо на чиниоце који припадају херменеутици, закључићемо да је идеја изложбе приповедна активност њених учесника, јер се другачије не може тумачити идеја о будућности. Парадоксално, идеја у себе учитава елементе претпоставки, јер констатацијом да комбинаториком ова два појма (светлост и будућност), постављамо питање о истинитости тврдње, коју, онтолошки, не можемо да успоставимо. Тиме разумемо да означитељ у простору бива, како француски филозоф Пол Рикер (Paul Ricœur) истиче, апорија бића и небића времена (Рикер, 1993;15). Апорија свакако егзистира континуирано, али тумачење бића и небића зависи од времена о којем промишљамо: уколико бисмо истакли да сигурно постојање материје јесте сада и овде, у садашњости, онда схватамо да небиће постоји у прошлости и будућности, јер је његов наговештај само креирани фантазам. С тим у вези и можемо да посматрамо будућност – као скуп елемената који у себе уписују фикцију, а не реалност.
У складу са општим приказом уметничких дела, која су трајни објекти у времену, у позицији смо да разматрамо идеју о иницијалној естетици уметника; да расуђујемо о појавности дела кроз аспект социо-политичких питања или кроз визуру стваралштва из потребе за проналажењем елемената блиским духу. Управо се на овакав начин уметност ’чита’ као идеја настала у временском континууму (јасно узрокована намером или потребном, а наставља да постоји као материја која отелотворује одређене тежње у моменту у ком је настала). Тиме разноликост изложених експоната, који су жанровски поливалентни, указује на дивергентни поглед на свет, који се, сагледаван из сопствене перцепције (представе), формира на индивидуалом нивоу. Свакако је упитан однос симулакрума, односно мимезиса, као и њихов међусобни дијалог, јер се успостављањем интеракције између радова, а након тога и интеракције целине са посматрачем, доводи у питање разноврсност доживљаја стварности која упућују на будућност (очекивање/ потенцијалну утопију). У само очекивање се уписује мноштво елемената, попут искуствености која произилази из памћења (прошлости). Тако постављено, разумемо да се временска дуж заснива на личном искуству, док се испод ње налази раван вечности која континуирано протиче. Неразумевањем равни, схватамо да је у случају сагледавања овогодишње теме изложбе управо индивидуална пројекција оно што даје одговор на питање општих места, а то је дилема о времену које тек долази.
Са друге стране, тумачење светлости у називу можемо да сагледамо и као референцу на први моменат њеног спомињања „Let there be light” (1:3), па да тако тумачимо и њену поновну генезу. Свакако, ако захтевамо да се понови нешто што је већ урађено, морамо имати јасан став о рекреирању ствари. Разлог због којег је неопходно изместити замисли у нови контекст је супротност тежње, а то је, у овом случају, мрачна прошлост. Садашност, као линија која одваја прошлост и будућност, има за циљ неко друго тумачење света кроз уметност. Као таква, уметност бива спона између рациа и духа, унутршњих тежњи и верзиране стварности. Управо из сопствене дуалности произилази потреба за очекивањем и надом, које се налазе у петљи са оспоравањем оптимизма, јер се парадокси људске природе налазе у сваком времену, а као такви бивају бескрајно поље понављања постојања intentio и distentio animi.
Јелена Павићевић
теоретичарка уметности и
кустоскиња 55. Мајске изложбе
На конкурсу по позиву за визуелни идентит 55. мајске изложбе „Светла будућност”, Уметнички савет УЛУПУДУС-а изабрао је идејно решење нашег члана Ненада С. Лазића.
Artists talk
Разговори с уметницима у УК Пароброду и кући Ђуре Јакшића:
24. мај – Ненад С. ЛАЗИЋ; модератор: Дејан ВУКЕЛИЋ, тема: проблематизација графичког дизајна у савременом контексту / 19:00 часова, КУЋА ЂУРЕ ЈАКШИЋА
Каталог 55. Мајске изложбе „Светла будућност”
О 55. мајској изложби УЛУПУДУС-а у НИН-у од 18. маја 2023. године.
