Дору Босиок припада генерацији уметника који су свој стваралачки пут започели седамдесетих година прошлог века у периоду вибрантних југословенских кретања на пољу авангардних истраживања. То је био период у којем се константно преиспитивао тадашњи друштвени тренутак, али су се преиспитивале и шире егзистенцијалне теме из области глобалног друштва и културе. Сви ови утицаји долазили су и до Босиока које је и сам прикупљао боравећи у значајним центрима светске културе. Била је срећна околност за домаћу ликовну сцену што је Босиок, након завршетка Академије ликовних уметности у Букурешту, ова искуства враћао у земљу да би их даље концептуално, у синтези са сопственим поимањем стварности развијао, док их је у познијој етапи живота педагошким путем преносио на будуће генерације ликовних стваралаца.
Из тог разлога смо у могућности да на пољу високе уметности често срећемо Босиокова дела у домену цртежа, графике и ксерокса, која повезује једна непрекинута нит уметничких интервенције на познатим делима из области авангарде и шире историје уметности. Босиок се у овом контексту сопственим делом често подсмевао, не делу које цитира, већ публици, која ове “амблеме” наше цивилизације прихвата здраво за готово. Босиок је у том смислу изражавао један личан, ироничан поглед на свет око нас, који тражи од посматрача да преиспита у својој свести аксиоматски постављену идеју о историју, идеологији и нарочито ауторитету. Као професионалац који је радио дужи низ година у маркетиншкој индустрији, Босиок је добро познавао механизме на којима почива људска психа и то искуство је искористио у личном изразу, стварајући тако интелектуална уметничка дела. Ову врсту призора чине минималистички постављене форме у облику линеарно грађеног цртежа чија представа креира у свести посматрача, не само промишљање, већ и емоционални одговор који не мора нужно бити комфоран. Овде је Босиок у великој мери користио еротски механизам, који одаје утисак присуства једне карневалски, неспутане слободе, у чијем призору се мешају људска и животињска тела, или је људско тело деконструисано и поново састављено као нови композициони облик, који својим нелогичностима увлачи посматрача у ново духовно пространство слободе.
Овај приступ је наглашен нарочито у познијем периоду, када је деконструкција индустријски мултиплицираних производа код овог уметника добила свој готово, апсолутни примат.
Додајмо овој чињеници да Босиок у свом опусу није презао ни од новог промишљања народне традиције. Где је различитим перформативним актима, уз обиље цитата и симулација, али сад у новим контекстуализацијама, заправо изазвао публику да изнова промисли порекло сопственог колективног идентитета.
Све до сада речено, уз констатацију да се овај уметник бавио и илустрацијом, карикатуром, опремом за књиге, дизајном амбалаже, сценографијом и графиком за ТВ, сведочанство је о човеку широких интересовања и стваралачких потреба. Осим на пољу ликовности Босиок се исказао и као значајан актер у домаћем културном и друштвеном простору. Често награђиван, био је активан излагач и са својим делима је присуствовао на свим значајним ликовним смотрама у бившој Југославији и Републици Србији, а био је присутан и на светским изложбеним манифестацијама.
Да је овде реч о једном сложеном опусу који ће у будучности добити нова разматрања, потврђују и речи Мирослава Мушића, човека који је у уметничко -теоријском смислу пратио професионални развој овог уметника „Говорити о уметничкој личности Дору Босиоку, пре свега, услед изразите сложености његових интересовања и опредељења, значи ослободити се у самом полазу конвенционалног разматрања да би се сагледале и вредности симболичког и знаковног утемељења једног обимног дела.“
др Здравко Рајчетић
