„Дијана Мојак је 1986. године дипломирала на ФПУ у Београду, одсек за керамику у класи професора Мирјане Исаковић, а члан УПИДИВ-а од 1987. године.
САМОСТАЛНЕ ИЗЛОЖБЕ: Од 1985. године до сада: Нови Сад, Апатин, Славонски Брод, Вуковар, Сарајево, Мостар, Зајечар, Београд, Хале Кемниц (Немачка), Беч (Аустрија).
ГРУПНЕ ИЗЛОЖБЕ: I Светски тријенале мале керамике, Загреб (1984); ИИ Светски тријенале мале керамике, Загреб (1987); III Светски тријенале мале керамике, Загреб (1990); VI Тријенале југословенске керамика, Београд, Суботица (1986); VII Тријенале југословенске керамике, Београд, Суботица (1989); VIII Тријенале југословенске керамике, Београд, Суботица (1992); 15. Новосадски салон, Нови Сад (1986); 18. Новосадски салон, Нови Сад (1989); 22. Новосадски салон, Нови Сад (1993); 19. Мајска изложба, Београд (1987); 21. Мајска изложба, Београд (1989); 22. Мајска изложба, Београд (1990); 23. Мајска изложба, Београд (1991); I Бијенале југословенске минијатурне уметности, Горњи Милановац; Форма 11, Нови Сад (1989).
НАГРАДЕ: „Кокан Ђорђевић“, VIII Тријенале југословенске керамике, Београд, Суботица (1993).”
*Текст преузет из монографије „30 година УПИДИВ-а” из 1994.
*Фотографије преузете са ФБ стране Дијане Мојак и монографије УПИДИВ-а (1994.) и (2017.).
„У каталогу изложбе Аранке, Петра и Дијане Мојак одржане у Славонском Броду, 1987. године, Бела Дуранци је констатовао да се Дијана Мојак у почетним радовима какав је да стилизована седећа фигура која у наручју држи сунце (1981) определила за чежњиви недохват програма кретаивног самопотврђивања. Кроз ‘плави прозор’ оперважен украсом прошлости и закићен поетичним цветом, она гледа зна- тижељно у своје три ‘калуђерице’ љупко разголићене само иза специфичних зидова питорескних глинених кућица и замкова. Као контраст овим љупко изведеним керамоскулптурама људи и архитектуре, у раду ове уметнице у једном тренутку појавиће се и потреба за материјализацијом дијаметрално другачијег света, удаљенијег од суптилних и префињених представа живота. Без декоративности, са наглашеном грубом текстуром и дискретно примењеним колоритом земљаних тонова, овај други приступ керамичкој форми открива нагон Дијане Мојак ка изражавању искључиво тактилних квалитета форме, чији садржај сугерише пролазност неживе материје. Ову врсту поетике уметница је развила путем смеле примене керамичких глазура и термичких поступака који у својој коначности производе плохе чија структура реферише на сликарска искуства својствена енформелу. У том погледу експре- сивност Дијане Мојак уперена је и ка деконструкцији утилитарног ке- рамичког предмета: вазе, чиније, или керамичке објекте преузете из конкретне стварности – на пример, одбаченог фрагмента керамичке фасадне пластике – које уметница промишљениом ликовним поступ- ком доводи до чистог уметничког дела. Сагледавајући рад Дијане Мојак из данашње перспективе, можемо закључити да ова два дијалектички супростављена аспекта и данас равноправно егзистирају – не реметећи један другог.”
*Текст преузет из монографије „УПИДИВ 50 година – 50 година примењених уметности у Војводини – ТОМ 2” из 2017. године
