Самостална изложбу фотографија „ЗИМА У КВАДРАТУ“ Рајка Каришића ће бити отворена у Галерији Културног центра у Врбасу у среду, 21. фебруара 2024. године, у 19 часова

„Зима је покрила снегом долине и поља равна,
И тавне високе горе. Вихори снежног праха
По пустом вију се пољу, и цела природа ћути,
И листак последњи вене од зимског студеног даха.“

Војислав Илић (1862 – 1894)

Белина заустављена у времену… Тишина… Белина у квадратном кадру… Скице урбане зиме… Случајни пролазници… Црно-сива трава прошарана белином… Хаотични трагови уоквирени белином… Мир… И опет… Тишина.

Рајко Каришић овога пута изазива посматрача Лепотом Белине, навикнутог на Инстаграм квадратни формат слике. Сегменти зимског пејзажа, на тренутак су реални, а заим апстрактни. Он нам поклања естетски ужитак. Нудећи потпуно другачији угао посматрања стварности. Алудирајући на преко потребну чистоту у хаотичном времену у коме живимо, Каришић на метафоричан начин осликава причу о снегу. Чистоти, белини, борби, узмицању, освајању… али изнад свега причу о Белини. Попут познатог античког математичког проблема у ком је требало конструисати квадрат исте површине као дати круг, Каришић маестрално решава композицију, наглашавајући њену безвременост црно-белом техником фотографије. Он се у свом препознатљивом маниру поиграва са живом и неживом природом, чинећи од већине фотографија дивну апстрактну ликовну композицију.

Од свога настанка, фотографија је обликовала слику живота и света, односно стварност је представљао невидљиви уметник са фотоапаратом у руци. Овога пута светлосне записе исписује песник снажне ликовности! Изабравши квадратни формат, попут правог ликовног изазова, Каришић представља сегменте реалне стварности који постају слика-загонетка са дубоком поетском поруком. Квадратни облик симболише земљу, уточиште, четири стране света, мировање. А квадрат у кругу је знак апсолутног. Песнички речено речима великог Андреја Тарковског, визионара и песника филмске траке: „Истина изражена лепотом је загонетна, она не може бити дешифрована, ни објашњена речима. Но, када се човеково биће, личност, нађе са том Лепотом, када се сретне са њом, споји, оно осети њено присуство, као да мрави миле дуж кичме. Лепота је као чудо о коме случајно сведочи човек. У томе је цела ствар“.

Лидија Сеничар,
историчар уметности