Дуња Брановачки „Тезејев брод”

Изложбу Дуњe Брановачки„Тезејев брод” можете погледати од 12. септембра до 11. октобра 2023. године, у галерији „ФОРМА“ Илије Огњановића 3, Нови Сад.

Из каталога:

Сашико је врста веза који се појављује у Јапану почетком XVII века. Првобитна функција овог веза била је ојачавање материјала и спајање неколико тањих слојева текстила у један, како би се добило топлије и издржљивије радно одело. Капути јапанских рибара и заштитна одела ватрогасаца су добар пример употребе сашика. Ниска цена белог памучног конца и јефтини текстили бојени природним индигом дефинисали су типичан изглед одела ојачаних овим везом. Дезени су најчешће геометријски и инспирисани природом, а неки од њих имају симболичка значења. Крајем XIX и почетком XX века, сашико постаје све мање нужност, а свевише пријатна активност која прекраћује време током дугих зимских дана. Када се спомиње сашико вез, често се говори и о боро текстилу или техници. Термин боро се односи на различите текстилне објекте, створене из нужности и потребе, у временима генерацијске оскудице, када је сваки делић текстила био редак и драгоцен. Боро текстили стварали су се нашивањем закрпе на одело, или често нашивањем закрпе на закрпу, понекад и у временском периоду од по неколико деценија.

Ништа се није бацало, а на овај начин ојачано одело или простирка нису губили од своје употребне вредности. Као и сашико, и боро текстили користили су материјале који су били лако доступни – ручно ткан лан, конопљу или памук, бојене индигом. У најбољим примерима боро технике, сусрећу се нужност закрпе, усклађеност композиције, слојевитост текстуре и склад ситног бода геометријских дезена.

Са побољшањем животног стандарда у Јапану током XX века, боро у практичном смислу постаје ствар прошлости. Препознати не само као део историје Јапана, него и као објекти високе естетске вредности, боро текстили могу се наћи у Амусе музеју у Токију, и у приватним колекцијама широм света.

Приложени радови настали су првенствено као резултат тактилне медитације коју вез омогућава, а затим као уживање у односима светлог и тамног, пуног и празног, различитим густинама тачака и линија на површини. Време проведено у изради ових објеката је време у коме сам имала могућност да се уверим у то колико трyда захтева израда сваког појединачног комада одеће, али и да на један веома реалан начин упоредим лакоћу са којом се у савременом друштву конзумира мода са спорим и промишљеним начином на који су се људи у прошлости односили према одевним предметима.
Овде се поставља и питање о односима новог, половног и функционалног, у сфери одевних предмета. Одевни предмет који је целом својом површином ојачан сашико везом представља сате нечијег живота и не баца се олако. Ако или боље речено када се укаже потреба, може се закрпити на естетски начин, и овим почиње боро фаза његовог постојања. Већ у самом зачетку рада сашико техником, постоји идеја да се прави нешто што ће трајати, и нешто чему време и употреба не умањују вредност.
Брза мода и проблеми загађења везаних за њу, текстилни отпад, greenwashing текстилне индустрије су нека од значајних еколошких питања савременог друштва, те су стога размишљања о одговорној употреби текстила и спорој моди вредна пажње.

Кратка биографија:

Дуња Брановачки (1985, Сента) основне и мастер студије је завршила на Академији уметности у Новом Саду, студент је докторских студија на Академији у Новом Саду. Од 2013. године ради на департману за Графичко инжењерство и дизајн на Факултету техничких наука у Новом Саду. Члан је УПИДИВ-а, СУЛУВ-а, и УЛУС-а. У својим радовима проучава стварна и измишљена чудовишта, природу, збирке, маске, визуелне листе и кабинете чудеса.

Каталог изложбе можете погледати у нашем BoxNet фолеру.