UPIDIV | Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine | Association of Applied Arts Artists and Designers of Vojvodina

In memoriam: Војислав Терзић (1928-2021)

Веома рано сам схватио да ће ме професија коју сам одабрао одвести на сасвим други животни пут од пута нпр. неког канцеларијског службеника који има утврђен распоред живота са одвојеним радним и слободним временом, јер ја и када нисам радио на неком конкретном задатку, заправо сам радио…

Војислав Терзић


Када говоримо о укупном раду једног графичког дизајнера, онда морамо мислити на неколико елемената садржаних у његовој личности. То је, на првом месту, развијен естетски укус, затим осећај за функционално, а онда и посе-довање снажне радне мотивације. Да би добио оптималне резултате, истински професионалац мора и добро да познаје технологију штампе. Све горе наведено садржано је у личности Војислава Терзића, графичког дизај-нера из Новог Сада, који је радећи, углавном за сва значајнија војвођанска предузећа из области прехрамбене индустрије, створио више него богат дизајнерски опус и постигао врхунске струковне домете, који га сврставају у најзначајнија имена некадашње југословенске дизајнерске сцене. Као аутор, формирао се полако и у складу са потребама растуће војвођан-ске привреде. А као припадник прве послератне генерације дизајнера, чији се рад на почетку формирања ове делатности у Југославији више базирао на интуицији, а мање на нивоу законитости струке, у свет дизајна улази готово несвестан његовог постојања. Образовао се кроз рад и увек је трагао за сопственом ауторском идејом.Терзић је рођен у Футогу, али када његов отац, запослен у железници добије премештај, породица се сели у Жабаљ, где Војислав завршава основну школу. Након школовања у Средњој техничкој школи у Новом Саду и одслужења војног рока, 1952. запослио се као цртач у новосадској штампарији „Графика“. Цртачи су углавном обављали послове који су представљали синтезу графичког дизајна и фирмописачког заната. На овом радном месту добио је прилику да развија своју креативност, али и своје цртачке способности. Тако је било све до 1953. када се једна група запослених из овог колектива издвојила у новоформирано предузеће „Југореклам“, које је основано са намером да се граду Новом Саду и покрајини Војводини у потпуности пруже услуге на пољу пропаганде и комерцијалне рекламе, али и израде сајамских штандова и креирања амбалаже за потребе привреде. И овде је Терзић радио као цртач, међутим, од претпостављених је све више добијао захтевније задатке, који су залазили у домен графичког дизајна. Како је у Југославији, тих педесетих година прошлог века, дизајнерска делатност била непознаница, Терзић је морао да се окрене страним изворима, па је нова знања стицао самостално из литературе коју је добијао од управнице Америчке читаонице у Новом Саду и путем размене радног искуства са колегама. О овом периоду свог живота једном је изјавио: „У то време највише сам радио по унутрашњем осећају, увек свестан недостатка стручног образовања. На срећу, убрзо су у ‘Југореклам’ дошле колеге са Академије за примењену уметност у Београду, које су биле расположене да поделе своје знање са нама. Од њих сам доста научио, али и проширио своје креативне видике“. Значајан допринос у формирању Терзићевог схватања о дизајну потиче од његовог конкретног рада у штампаријама широм Југославије, у којима је реализовао своја решења. У тим, чисто производним условима, Терзић је створио свест и формирао знање о потреби прилагођавања једног графичког предлошка процесима технолошке реализације.Међутим, оно кључно што га је определило за амбалажу, десиће се 1953. године. Наиме, тада је у организацији Загребачког велесајма у Америчком павиљону одржана серија предавања о модерним принципима плаката, пако-вања и визуелног комуницирања са потрошачима. Знања са ових предавања Терзић ће трајно унети у свој рад. Терзић је 1961. године постао редовни члан Удружења економских пропаган-диста Србије, а исте године примљен је и за члана подружнице за Војводину, Удружења ликовних уметника примењених уметности Србије (УЛУПУС) и одмах се ангажовао на афирмацији графичког дизајна као струке, али је и са осталим колегама радио на реализацији иницијативе за оснивање данашњег Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Војводине, а оснивањем 1964. постаје и један од првих чланова УПИДИВ-а. У том периоду, као самостални уметник, стварао је пословне везе, где се посебно издвојила сарадња са суботичком фабриком слаткиша „Пионир“ за коју је обликовао низ амбалажних решења, од којих су нека, уз мање интер-венције, преживела до данашњих дана. Из тог времена потиче и богат опус амбалаже намењене југословенском кланичном гиганту „Венац“ из Новог Сада. За овај колектив Терзић је радио више од две деценије и дизајнирао читав низ средстава из области графичке комуникације (логотип, проспекти, рекламни плакати, календари и други графички материјал.


Након што је дуго радио као самостални уметник, Терзић прелази у Завод за унапређење робног промета АПВ из Новог Сада, где је део дизајнерског тима ангажован за потребе војвођанске привреде на креирању проспеката, амбалаже, заштитних знакова и логотипа. Током седме деценије прошлог века, Терзић ради као графички дизајнер у “Еко-дому“ у Новом Саду, да би неколико година касније поново прешао у слободне уметнике. Пошто је наставио про-фесионални напредак, Терзић прелази у АИК „Нови Сад“, где се запослио као шеф маркетинга. Ту је добио прилику да дође у додир са тада актуелним светским достигнућима из области маркетинга и дизајна. Значајна прекретница у Терзићевој каријери десила се крајем седамдесетих година XX века, када „Арома” — индустрија за прераду паприке Футог, потписује уговор о сарадњи са знаменитом америчком компанијом „Генерал фоод“. По уговору, у Футогу је за подручје Европе требало да почне производња прашкастог освежавајућег напитка „Танг“. На расписаном конкурсу Терзић је примљен као дизајнер-асистент. У том својству, под будним оком централе у Њујорку, радио је пет година на развоју паковања за поменути напитак, али и друге производе ове корпорације. Након рада у „Ароми“ и обликовању бројних амбалажних и других графичких решења за овај колектив, Терзић поново прелази у статус слободног уметника, где наставља да ствара за бројне фирме. Почетком осамдесетих година прошлог века, професионално напредовање ће Терзића одвести у новосадску „Победу“, предузеће из области машинске инду-стрије. „Победа“ је била једно од ретких предузећа у бившој Југославији које је поседовало развијен дизајнерски центар са окупљеним машинским инжењерима и техничарима, индустријским и графичким дизајнерима. Терзић је овде радио на пословима креирања графичких комуникација и графичког обликовања. Затим се поново враћа у АИК „Нови Сад“ и одатле 1997. године формално одлази у пензију, али и даље остаје присутан на тржишту, креира истим темпом, сада у својој дизајнерској кући, потпомогнут свежим идејама свог сина Боривоја. У дизајнирању амбалаже Терзић се придржавао основних начела струке и науч-них сазнања о људској перцепцији примењеној на пољу тржишне комуникације. Зато је Терзићев стил јасан и недвосмислен, а често и крајње редукован на два-три графичка елемента. Терзић је једино код амбалаже за фабрику слаткиша „Пионир“ применио реминисценцију на предратна паковања, како би на директан начин указао на вишедеценијску традицију пословања овог колектива. У сфери логотипа прихватио је актуелне концепте који су долазили са Запада, уз тежњу да испројектује сопствена типографска решења. Ту је оставио упечатљив траг, посебно у реализацији логотипа за „Арому“, „Венац“ и „Лутрију Војводине“. Напоменимо, Терзић је био стручњак и у креирању материјала намењених по-словној комуникацији. Аутор је више стотина комерцијалних проспеката, плаката, календара и другог графичког материјала. Сарађивао је са бројним дизајнерима фотографије, а најуспешније са новосадским фотографом Силвестером Моретом.

Генерално, Терзићев дизајнерски рукопис првенствено је настао под утицајем америчке школе графичког дизајна и маркетинга. Терзић је у југословенски дизајн увео ове принципе, а касније и пословно понашање у време кад је већина југословенских дизајнера још увек била оптерећена стварањем веза између уметности и индустрије, а давањем првенствауметничком изразу. Као аутор без формалног ликовног образовања, Терзић је дизајн прихватио у његовом реалном поретку у радном процесу индустријске производње. Неоптерећен теоријским вредностима о друштвеној улози дизајна, његова решења амбалаже била су изразито функционална, и у домену ликовности и у домену комуникације са потрошачем. Да би добио оптималне тржишне резулатате, често је знао да направи неколико предлога које је тестирао у реалним потрошачким условима, дакле, у продавницама. И зато за овог дизајнера стоји недвосмислена тврдња да је стварао не према сопственом хтењу, већ према осећају потрошача. Терзићев рад се у периоду педесетих, шездесетих и седамдесетих година стилски издвајао и на осталим пољима тржишних комуникација. Пример за дату тврдњу проналазимо у његовом опусу који укључује комерцијалне проспекте, календаре и плакате. Овде је Терзић у свом ауторском говору извршио транспоновање типичне послератне америчке иконографије на терен ју-гословенских тржишних услова. Особеност таквог стила огледа се у интимном и директном обраћању потенцијалном купцу уз примену скупа иконолошких представа које залазе у сферу индивидуалне психологије човека које треба да подстакну развој позитивних осећања (нпр. призора младалаштва, дечје духовне чистоте и породичне функционаланости и кохезије). Овакав приступ био је супротан тада владајућем стилу у југословенској дизајнерској пракси педесетих и шездесетих година, са сведеном конструктивистичком естетиком, или још увек присутним монуметалним представама заосталих из репертоара соцреалистичких тема намењених масовном човеку.И поред свих утицаја које је примао, креативних трагања и спотицања, Терзић је успео да обликује својствен опус решења која би могла да надахњују и данашње генерације младих графичких дизајнера. Терзић је активно излагао своја графичка решења на бројним изложбама у земљи и свету. Добитник је значајних струковних признања, између осталих Оскара за амбалажу 1969. године у Љубљани; признања за паковање цига-рета у Будимпешти и Москви 1970, Златне медаље на Новосадском сајму 1981. а затим исте године „Златне форме“.

Текст је преузет из монографије „УПИДИВ 50 година – На раменима великана“

Komentari nisu dozvoljeni.