По оцени стручне јавности, Мирко Стојнић представља једну од најзначајних личности југословенског послератног индустријског дизајна, чији је професионални и друштвени ангажман непосредно везан за развој дизајнерске праксе
Мирко Стојнић „Печурке” као симбол модерног дизајна и примењене уметности на тлу Војводине. Стојнић, као широко образована и свестрана личност, заинтересована за свет око себе, с највишим степеном стваралачке страсти, креативни изазов проналази првенствено у областима пројектовања намештаја, ентеријера и малог урбанизма. Прагматичнији однос према обликовању имао је на пољу утилитарне графике, где је као вешт цртач направио неколико хиљада илустрација за књиге.
У области графичког дизајна истакао се као аутор опреме за књиге, већег броја плаката и визуелних идентитета. Стојнићев ауторски став није склоп случајности, лутања или трагања за сопственим животним и професионалним идентитетом. По пореклу припадник грађанске класе централноевропског миљеа, он је добио могућност да на здравим темељима изгради личну интелектуалну снагу и креативне потенцијале.
Основну школу завршио је у Старом Бечеју, а матурирао је након Другог светског рата у Мушкој гимназији у Новом Саду. Одрастао је у породици оца хидроинжењера, под чијим је утицајем ширио своје интелектуалне видике. Његовом раном мисаоном сазревању допринела је и велика породична библиотека, али и непосредно комуницирање са значајним и образованим људима који су као пријатељи куће често били Стојнићеви саговорници. Још у детињству је научио неколико страних језика, што му је у каснијем професионалном животу отворило могућност да успостави бројне везе са значајним људима и институцијама света.
Будући да је био талентован цртач, радио је и илустрације за књижевна дела, приручнике и уyбенике. Прву књигу опремио је и илустровао још у раној младости, 1943. године. То је била књига пилота Краљевског ваздухопловства Милутина Вилића „Нова оружја“. Од 1947. ради за београдску издавачку кућу „Техничка књига”, где је опремао књиге и часопис „Народна крила“. Iсте године добија статус слободног уметника, кад започиње и његова професионална каријера илустратора и графичког дизајнера.
Жеља за високим образовањем одвела је Стојнића у Београд на студије архитектуре, где је апсолвирао 1955. године. Био је ученик архитеката Николе Добровића и Милана Злоковића, познатих припадника Групе архитеката модерног правца, у чијем је промишљању и раду провејавала идеја интернационалног модернизма. Ова двојица архитеката видели су градитељство као делатност која производи друштвено корисну вредност, а не вредност саму по себи, коју до одређене границе прихвата и сам Стојнић, али је и развија даље.
Конкретне авангардне искораке у Стојнићевом опусу налазимо у области пројектовања намештаја и малог урбанизма, где промишља, али и примењује законитости и принципе преузете из природе, које потом уводи у архитектурални и дизајнерски израз. Као аутор овде делује конвергентно – конструктивно и формално (али не као декорацију) преузима природне облике, нарочито оне флоралног порекла. Поменути принцип дизајнирања примењује од 1954. године, када као стручни сарадник новосадског „Југопетрола“ пројектује опрему и пословне просторије. За исту фирму пројектује и неколико бензинских пумпи, чије бетонске надстрешнице по конструкцији и облику подсећају на печурке.
Пуне литерарности и симболике, „Печурке“ су постале трајно обележје Стојнићевог натуралистичког начела обликовања у Новом Саду. Помоћу статичких прорачуна инжењера Милана Манојловића, доказао је да се клобук од 25 метара може стабилно статички поставити на стуб промера једног метра, што му је отворило врата да за исту фирму испројектује још неколико пумпи. Склоност да у свему што ствара проналази законитост учинила је да он и на пољу визуелних комуникација инсистира на поштовању традиционалних законитости графичке форме, и то у обликовању логотипа, хералдике, илустрације и опреме за књиге и часописе. Стојнић је урадио опрему за преко 2.000 књига и око 8.000 илустрација.
Хералдиком се почео бавити 1969. године, готово случајно, да би се под туторством лорда Сноудона и лорда Ешера развио у једног од најзначајнијих хералдичара са овог простора. На тему хералдике активно пише и објављује текстове, уопште речено, према њој се односио веома критички. Био је члан Хералдичког друштва Србије „Бели орао” и Британског међунарадоног непрофесионалног удружења хералдичара. На ову тему је у рукопису остала његова књига, под називом „Буквар хералдике“. С Владимиром Лабатом урадио је серију грбова за Војску Југославије, аутор је грба Палића и још десетак изведених решења, док му је последњи рад грб Буњеваца.
Поменимо и да је Стојнић с Миодрагом Мишом Недељковићем, у првој половини седамдесетих година прошлог века, покренуо иницијативу да се школовање индустријских дизајнера у Војводини подигне на највиши образовни ниво. Ова, у то време визионарска идеја у себи је носила захтев за оспособљавање дизајнера за ефикасно и самостално коришћење компјутера у раду. Као председник жирија, с Недељковићем је био активан и на додели награде „Добар дизајн“ Привредне коморе Југославије.
Афирмацију дизајна и примењене уметности у Војводини конкретизовао је 1964. као активни члан и један од оснивача Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Војводине. Био је биран и за председника УПIДIВ-а, али и организатор неколико бијеналних изложби „Форма“. Групно и самостално учествовао је на бројним изложбама у Југославији и свету, а добитник је низа важних струковних признања и награда, попут пет златних медаља на изложби „Примењена уметност у свакодневном животу“, Београд, 1960 и Златна Форма на изложби „Форма“, Нови Сад, 1966. Последње године живота провео је на Палићу.
У свеукупном раду и промишљању Стојнић се руководио начелима пионира светског дизајна (нпр. Вилијама Мориса), где је дизајнер виђен у улози креатора који производи друштвени смисао и хуманизује природу, а затим обликује индустријски мултиплициране објекте који човеку олакшавају свакодневни живот и рад. То потврђује Стојинићева изјава да “ми треба критички да анализирамо поједине појаве у свету. На Западу се по сваку цену мењају облици предмета. Битна је друштвена функција производа, да ли он задовољава – и у којој мери – одређену категорију људи, на пример, домаћице. Iма ли одговарајућу позитивну функцију“. Био је убеђени заговорник друштвене улоге дизајна, али и разочаран што ова делатност у нашој средини није доживела пун процват.
Др. Здравко Рајчетић
Текст и фото преузети са Web портала Дневник.
