Изложба „Морске импресије“ Рајкa Р. Каришића од 14. до 26. јула 2015. год. у простору Галерије Форма, Илије Огњановића 3 у Новом Саду.
Из каталога:
…Али прошао је један другачији, од фине материје ткан, који прозорљиво гледа и види оно што другима промиче. Некако, и обичан и необични, што пролази и никакву прашину не диже, а за њим се шири фини мирис озона, неко плавичасто пуцкетање у ваздуху и треперави одсјај, рекли бисмо неке вилинске прашине.
Такав је прошао поред ове напуштене лађе и опазио је као ризницу успомена; загледао се, погрузио, захватио и наситио се до обила; он је видео, разумео, па све забележио камером својом. Он је ову барку малу доживео као живи отисак многих срца у прашини, па је све запажено пред нас изнео, да нас упути, подсети, обрадује, опомене… већ како кога. О делу његовоме тек ће се дуго и много говорити и писати; на овом степену разматрања, ми скромни његову мисију успели смо да разумемо и збијемо тек у једну мисао. За нас он је просто, чувар успомена, бележник давно заборављених стања – борац против заборава, ризничар драгоцених, малих ствари у којима се крију оне тајне са почетка, оне велике истине, скривене у малим, обичним стварима, а доступне само благословенима.
Ово пред вама, јесте прво појављивање, премијера дакле једног од многобојних фолдера господина, уметника Рајка Каришића, чија се слава на даљину шири, захваљујући талентима његовим многобројним и несвакидашњем, фанатичном труду. Ово је један лирски упад, један фини сегмент из опуса његовог фантастичног, који је одавно зашао међу нумере милиона; ово је кап есенције његове стваралачке која пада међу нас, а некога ће свакако да дотакне и произведе, ко зна шта, и колико још лепога и необичног.
Ове уметничке фотографије можете да посматрате на више начина, као суште апстракције, којима би се могао подичити и један Кандински, да у њима проналазите бајковите пределе и учеснике, који би част чинили и једном Шагалу, да се упуштате у разматрање суштине слике, попут Мондријана или Маљевича, да разматрате законитости чисте пиктуралности које се плету и развијају од постанка слике (иконе – фреске) преко Леонарда и иних, до опуса данашњих великих уметника, и апстрактних и фигуративаца. На вољу вам! Господин Каришић је кроз ових двадесетак кадрова пројектовао готову читаву историју ликовних уметности, или како се то данас назива – визуелних медија.
И даље, ваш, и наш Рајко донео је, вама на дар благо сасвим необично; па радујте се и веселите, благословите и њега и час у који вам је дошао; и разнесите вест да и други дођу и виде, од чега и шта све може, и колико, душа чиста да принесе на трпезу Вечности. Нама на радост, аутору на славу и смирење, а свима младима, који буду правилно опазили – на наук и покушај – да једном, од њега буду – и већи, и бољи, и виши. Задатак је то нимало лак, али за занесене, благословене и праве посвећенике свакако јесте подстицајни изазов.
Душан Миловановић
Biografija:
Рођен у Бачком Добром Пољу 1952. године. Гимназију завршио у Врбасу а Машински факултет у Новом Саду. Фотографијом, као средством изражавања, почео да се бави у ФКК „Машинац“ као студент од 1973. године. До сада излагао на преко 50 самосталних (Београд, Котор, Пале, Москва 2010, Нови Сад, Кикинда, С. Митровица, Зајечар, Санкт Петерсбург, Гевгелија, Врбас, Кула, Суботица, Нови Бечеј, Деспотовац, Петровац на Млави, Александровац и др.) и на више стотина колективних изложби фотографија у земљи и иностранству. Активно учествовао на преко 50 ликовних колонија и саборовања као уметнички фотограф и сликар. Члан је УПИДИВ-а (Удружењe примењених и ликовних уметника и дизајнера Војводине) од 1998. године, УЛУВ-а (Удружења ликовних уметника Врбаса) од његовог оснивања, УЛУПУДС-а (Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије), Уметничког братства манастира Добрун као и УНС-а (Удружења новинара Србије). До сада је, као самостални аутор, издао 75 фотомонографија као и деветнаест минимонографија посвећених нашим најпознатијим црквама и манастирима. Тренутно је ангажован на припреми фотомонографија посвећених фрушкогорским манастирима, манастиру Студеница, Кареји на Светој Гори, манастиру Велика Ремета и др.
За своја остварења у области уметничке фотографије до сада је добио више десетина награда и признања.
Добитник је Годишње награде УПИДИВ-а ФОРМА 18 (2005.), Повеља Капетан Миша Анастасијевић (2005.), Вукове награде Културно просветне заједнице Србије за 2010. годину, Годишње награде УЛУПУДС-а за 2011., Октобарске награде града Врбаса за 2012. и Награде за Животно дело УЛУПУДС-а 2013. године и Златна форма 22 УПИДИВ-а за 2014. годину.
Живи и ствара у Београду.
е-мејл: karisic@gmail.com
Са изложбе:
Важан и значајан догађај
Када је својевремено велики српски песник Бранко Миљковић изрекао: ,,да ће поезију ускоро писати свако“, наишао је одмах на зид неразумевања и неверице. За фотографију можемо рећи, у данашњем тренутку, да фотографишу сви и свако. И ова неауторизована мисао-став показује се као чињеница и реалност коју данас видимо и живимо. Фотографске камере налазе се, поред безброј фотоапарата, у скоро сваком мобилном телефону, са ,,стотинама километара филмске траке“, која се не мери на снимке већ на сате и дане. Нова технологија пружа прилику свима да фотографишу како свет око себе тако и самог себе у том свету. Израда фотографија на папиру скоро да је сасвим маргинализована. Огромне количине снимљеног материјала данас се похрањују у несталним и краткотрајним меморијама, које су, уз то, и сасвим несигурне. Као да смо сви постали део једног краткотрајног и крхког виртуелног света. Ипак, на срећу, и у нашем времену живе и трају фотографи-уметници јединствене енергије. Они су људи који са једнооким и двооким камерама бележе и памте време и догађаје још од епохе стаклених плоча до нитратних филмова. Ови ретки, истрајни фотографи имају око, кажем око и понављам око, зато што су у највећем броју данашњи фотографи ,,слепи“ за свет око себе и за поимање уметничке фотографије, која тек сада и у овом амбијенту доживљава своје право значење.
На срећу, очувала се једна значајна група српских фотографа који су свој статус и име стекли и пре ових ,,технолошких револуција“, а међу којима је свакако у самом врху и Рајко Каришић, фотограф из Врбаса стално настањен у Београду. Као ретко који фотограф-уметник, Каришић је стално присутан у свету ове професије. Његов опус је више него импресиван. До сада је објавио око осамдесет фото-монографија и двадесетак мини-монографија, углавном посвећених српским православним црквама и манастирима. Ходајући по светим местима, вредно је бележио и откривао чудесан свет српске духовности, уметности и архитектуре. Посматрао је и снимао монахе и њихова лица као што је посматрао фреске и лица светитеља на њима. И тако је Каришић на свој начин откривао, својим оком уметнутим у фотоапарат, и оне ,,ситнице“ које ретко ко види, а које изненаде, одушеве, оплемене и на њему препознатљив и својствен начин дају печат, тај свети чин стварања уметника као личности. Каришић ове призиве и призоре ,,види“, па се зато фотограф-уметник дистанцира од фотографа-аматера и обичног љубитеља, као ,,жито од кукоља“, али оправдаћемо то и другим лепим намерама. Каришић активно учествује у стваралачким процесима ликовних колонија, прати рад и стваралаштво наших значајних сликара, међу којима је посебну пажњу посветио Момчилу Моми Антоновићу. Значајне су његове монографије о разним местима, етнолошким центрима, али и о историјским личностима као што је гроф Сава Владиславић Рагузински. Ипак, јединствен и сасвим необичан Каришићев подухват је изложба фотографија под називом Морске импресије. Овај путопис по кориту морског чамца извученог на обалу открива раскошан Каришићев таленат, не само као фотографа који је доказао чврсту везу ока и фотоапарата, већ и богат осећај за ликовност што се појављује у уметнику који ствара и сагледава ове микросветове, истиче његов осећај за детаљ и тако потребну димензију препознавања самог уметничког чина и стварања уметничког дела, а што је очигледно и свеприсутно на овој необичној изложби. Чему онда инсистирање на уметничком делу и уметничком чину? Због уводног дела овог текста, пре свега, рекао бих. Стварање и откривање поетике у овој необичној теми која је чак наглашено присутна, те осећај за детаљ и склад у композицији отварају пред уметником неслућене могућности за откривање, тумачење и препознавање нових, овде присутних и светова свуда око нас. Проналазио је Каришић и уобличавао структуру детаља коју је отварао, откривао и преносио је својим објективом. Каришић је од невидљивог а присутног створио један поетски, готово нестваран али опипљив свет, топао, пријатан, на моменте величанствен.
Ова изложба леп је и добар доказ да уметност, као најкреативнији део људског постања, увек пронађе праве и сигурне путеве за своје трајање и у плиткој бари осредњости, издигне се и траје, тј. наставља свој пут ка вишим и дубљим вредностима. Рајко Каришић је веома добар доказ и пример оваквог промишљања, неоспорно талентован и на неки свој начин јединствен у свом креативном и стваралачком трагању. Ова изложба је данас у овом граду, у овој нашој земљи, важан и значајан догађај!
мр Жарко Димић
Каталог можете погледати на овом линку или у нашем BoxNet фолдеру.
