(Извештај на Скупштини УПИДИВ, 27. 11. 2010. годне, у Новом Саду)
Биле су ово три године у очекивању нових законских решења, Закона о удружењима и Закона о култури Републике Србије. Три године у ишчекивању решења за статус Удружења. Три године у којима се много тога променило за и око самог Удружења. Да ли се нешто променило и у самом Удружењу? Мислим да није. А то је било прво што смо желели да урадимо када смо изабрали нову управу. Хтели смо све ново, нове програме, нове акције, нове чланове, нову публику. Тако смо и кренули, енергично и полетно.
Негде на пола 2009. године су нам објаснили да на финансијску подршку из буџета и не можемо да рачунамо. Чак ни на оно што смо већ уговорили. Крај године је за њих крај године, оно што нису уплатили, неће ни уплатити. За већ направљене трошкове и материјале које смо урадили. Снађите се. Платите сами. А сами нисмо имали чиме. После свега извукли смо наук, сада смо опрезнији.
Зашто нисмо били у могућности да сами сносимо трошкове програма у УПИДИВу? Наша ауторска агенција још од 2002. године и увођења нових пореских закона и система ПДВа, нема ниво прихода као ранијих година. Од тада, уговорени посао преко удружења је оптерећен са цца38% пореза и доприноса и других давања, једнако као и Уговор о ауторском делу, који може да закључи свако физичко лице и за то му Удружење није потребно. Математика у пракси је јасна. Клијентима, поручиоцима повољније је да ангажују неку агенцију или компанију па у најгорем случају плаћају 18% ПДВ-а, а не 38% више на урађен посао.
У почетку смо мислили да је ситуација само пролазна и да ће ово питање бити решено, годинама смо почели да развијамо теорију завере омражених порезника против слободарских уметника. На крају смо шватили да је у питању незаинтересованост и да смо транзициона колатерална штета, да ово питање никоме надлежном није било занимљиво за решавање. У прилог тези о немарности говори и чињеница, да део доприноса који се и данас на име посла наплати поручиоцу и уплаћује ПИО фонду по основу ангажовања члана УПИДИВа, тамо се не распоређују на његово име, ни на стаж, нити члан има икакве користи од тога.
Претежни извор финансирања данас у Удружењу су пројекти. Пројекте је потребно осмислити, писати, подносити, о њима извештавати… А треба их и реализовати. Рад чланова у управи је волонтерски, а на плате двоје запослених оде већи део скромних прихода. Једно од решења за практичан рад галерије Удружења било је ангажовање лица на цивилном служењу војног рока. “Војници” су у две смене имали дневна дежуства у глалерији, били помоћно особље у раду секретаријата. Војна обавеза је укинута и Војни одсек нам више не „шаље војнике”. Изгледа да ћемо опет морати између себе да се бројимо и препиремо око качења и постављања изложби, као и раније 😉
Новост по питању трошкова и фунционисања Удружења је и плаћање закупа пословног простора, којег смо раније као део културног живота града били ослобођени, сада ЈКП Пословни простор плаћамо закуп простора месечно у групи са друштвено политичким организацијама.
Остали чланови, потпуно разумљиво, обзиром на општу ситуацију у којем се и чланови и Удружење налази, слабо су мотивисани за веће ангажовање у оквиру Удружења. Питање висине и редовног плаћања чланарине, оставили смо током ове две три године на савест самих чланова, јер одговор, на питање “шта ја имам од Удружења?”, током предходне три године заиста није било лако дати.
Саветовали су нам и сугерисали да морамо нешто да променимо, да нађемо неки нови облик фунционисања. Размишљати „тржишно“ већ се подразумевало.
Многи ће се сложити да култура и уметност не може бити нужно комерцијална јер је онда то нешто друго. Међутим, култура и уметност, поготову ова наша, примењена, не морају бити нужно дотирани. За то је потребан је здрав, исправан систем и пословни амбијент. Удружење би могло само себе да финансира и развија све своје пројекте и међународну сарадњу, уколико би висина задужења на ангажовање чланова, била изједначена са висином ПДВа који наплаћују агенције на исте ове услуге. (Ове обавезе су до 2002. године биле у нивоу Пореза на промет услуга.) У таквом амбијенту, овај би извешај сигурно изгледао другачије.
Сада нам се пружила прилика, да са новим Статутом УПИДИВа, а у светлу новог Закона о култури Републике Србије и новог Закона о удружењима, добијемо, наше, ново, 50 година старо удружење, па да се за неко време на некој наредној Скупштини дочекамо тај, један другачији извештај.
Тамари, Чулету, Наташи и Пеђи хвала на сарадњи. Мини хвала за Форму. Мињи и Мили хвала на стрпљењу.
Љубомир Максимов, графички дизајнер
