Када је велики мајстор фотографије Ивица Карлаварис – Карло угледао четрнаестогодишњег дечака насмејаног и помало збуњеног лица, вероватно није знао да пред њим стоји искрени заљубљеник Божијег дела, који је одлучан у намери да та дела овековечи и приближи другима.
Уследио је разговор о магији фотографије, о апаратима, филмовима, експозицијама, објективима и окуларима, светлу и тами. Бујица питања је провоцирала праве одговоре и тако све до данашњих дана.
Тих касних осамдесетих, мајстору Карлу било је јасно да је добио шегрта налик небрушеном дијаманту који вреди пажљиво брусити.
И почело је. Са апаратом у руци, наоружан саветима, свестан близине поузданог заштитника Љуба гледа свет око себе и бира, вреба пажње вредне детаље.
И уловљени настају на магичном папиру, један по један. Самопоуздање расте, фотографије се множе и од 1988 до 1992 бивају представљене публици.
Наравно, ни награде нису изостале.
Лудило деведесетих, помрачени умови царују, мрак у сред дана, мрак у душама људи. Љуба не воли мрак, одлучује се за сунце, светлост, дан.
Одлази у Израел, фотографише и успева да прстом судбине приђе великом Израелском мајстору фотографије Гаври Мандил-у. Од њега учи, усавршава се али и пуно ради. У томе му је пролетела година приказана на изложбама «Израел Данас», «Приче из Израела».
Повратак у домовину, његову равницу и родни град враћа га у сиву реалност тог времена. Свестан чињенице да фотографијом неће остварити егзистенцију, уписује «Вишу економску школу» и као и све друго успешно је завршава. По завршеној Вишој школи и стеченом академском звању економисте, одлучује да се опроба у графичарском бизнису али прва и права љубав чека своју шансу.
И дочекала је:
Од 1998 до 2000-те, изложба за изложбом у Сремским Карловцима, Новом Саду, Земуну, Сомбору, чланство у «УПИДИВ»-у за резултат имају и добијање заслужених награда.
Такву Љубину захукталост на тренутак је примирила Теодора али га је засигурно инспирисала да своју уметност окрене ка новим мотивима што и ради.
Своју велику панонску душу несебично даје Теодори и Катарини а његова фотографија употпуњује Љубин љубавни троугао. Колико то утиче на уметника видимо и данас на овој изложби. Љуба Паљић улази у зрело доба живота и рада на фотографији. Окренут раду који диктира генетско наслеђе победничког менталитета борца и опуштеног уметника, ствара фотографије на светлости дана а мотиви које нам приказује јесу призори из завичаја који љубоморно воли али их несебично дели са нама.
Сви ми који смо данас овде, добитници смо Љубиних поклона за наше душе. Ако овако настави, постаћемо зависници његове фотографије. Лично сам спреман да ризикујем и са нестрпљењем очекујем нову изложбу и нове поклоне за око и војвођанску душу.
