УПИДИВ | Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Војводине | Ассоциатион оф Апплиед Артс Артистс анд Десигнерс оф Војводина

Диана Миловић: Сценографија

Редак је случај да једно пријатељство траје и продубљује се не на основу честих сусрета и заједничких подухвата, већ црпећи свој “материјал” из једног сна, који годинама остаје неостварен: да ујединимо своје креативне потенцијале на инсценацији једне оперске представе, где бих се ја појавио у улози редитеља, а Диана Радосављевић-Пиловић у улози сценографа. Овај сан, међутим, има јаке корене у реалности, заправо у чињеници да се Диана сваким својим сценографским послом потврђује као уметник изузетно деликатног сензибилитета. А он се да објаснити тек ако се присетимо неких чињеница о сценографији самој.

Наиме, реч сценографија, мада старог датума, улази у широку употребу тек у годинама након Другог светског рата. Она као да садржи тројни смисао: означава самосталну уметничку дисциплину, указује на “уметничко обликовање” сценског прос-тора и представља антитезу појму “декор” (“декорација”), као стандардизованог имитационог поступка уређења сценског простора. Ако је он до краја XВИИ века у знаку идеологије машине, у XВИИИ га карактерише идеологија костима и тела, у XИX је то фатаморгана простора, док у XX веку сценографија има тенденцију, нарочито у оперском позоришту, да засити смисао позоришног чина изван и мимо самог дела.

Сценографије Диане Радосављевић-Миловић не следе ову тенденцију “еманципованости”. Она скрупулозно полази од дела, не заклања га својим сценографским решењима, већ, напротив, настоји да ослободи његову суштину на начин који поетику конкретног дела прецизним решењима остварује у сфери видљивог. Ово њено “поетско чуло” исказује се у изузетно широком дијапазону.

Овако скрупулозан и поетски интониран сценографски приступ материјалу био би драгоцен у изузетно сложеном ткању оперског театра, у коме се драма, као циљ израза, остварује музиком као средством израза.

Сценски простор у опери није само оквир у коме се одвија сценска радња, не-го део живог оперског организма. Јер, простор не чини само његово архитектонско решење, већ га додатно организују и извођачи на сцени (солисти, групе хора) у свом кретању и размештају. А боја, као део спектра светлости, има исту природу као и звук. У музици улогу боја играју инструменти (људски глас). Успешно колористичко решење је, такође, неодвојиво од музике.  Распоред елемената сценографије поседује ритам, ритам је присутан и колористичком решењу сцене (сликани декори, сценско светло). Сваки покрет сваког лика је његово укључивање у заједничку целину и при-давање ликовној компоненти онога што она не поседује, а то је – динамичност. Укупни ритам сцене мора тежити хармонији са ритмом музике, у оквиру које се све од-вија, водећи рачуна о одговарајућим пропорцијама.

Сан кога сам открио посетиоцима ове изложбе упорно и жилаво тежи остварењу управо из слутње да је Диана Радосављевић-Миловић сценограф који би се у потпуности реализовао тек у оперском позоришту.

Бранислав Јатић

Коментари нису дозвољени.