UPIDIV | Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine | Association of Applied Arts Artists and Designers of Vojvodina

Počeci primenjene umetnosti u Vojvodini

upidiv-LOGO-500x612px VOJVOĐANSKO udruženje, osnovano 4. novembra 1964, primljeno je iste godine „za sedmog ravnopravnog i redovnog člana Saveza udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti“, što ne znači da je ovamo primenjena umetnost „stigla kasnije“ nego u druge delove jugoslovenskog kulturnog prostora. Naprotiv!

Umetničko oblikovanje predmeta praktične namene – „primenjene umetnosti“ – ili modeliranje industrijskih proizvoda – „dizajn“- niču u staroj narodnoj umetnosti, nedvojbeno najautentičnijem oblikovanju praktičnih predmeta (kuće, ambari, nameštaj, odeća, oruđe i td) u sazvučju sa estetskim potrebama zajednice. Ova namenska delatnost, prilagođena ukusu i navikama kolektiva, nije sputavala stvaralački nagon i osobenosti jedinke. Znalaštvo i senzibilitet udruženi kao posebnost, lako su prepoznavani i u domašajima sveobuhvatne umetničke harmonije. Tako, u kolopletu sklada različitosti iznedreno je mnoštvo regionalnih varijanti, nacionalnih sklonosti i jedinstvenih likovnih vrednosti. Povrh svega, svi proizvodi i ansambli narodnog estetskog umeća isijavali su vitalitet rukotvoračke neponovljivosti.

Industrijska revolucija krajem XVIII i polovinom XIX veka, međutim, pored globalne civilizacijske svrsishodnosti zapretila je dehumanizacijom čovekovog neposrednog okruženja. Pedesetih godina prošlog veka započela je „industrijska imitacija rukotvorina“ što je izazvalo protest umetnika i usmerilo pažnju na autentične vrednosti proizvoda veštih majstora. Uslediće potom nagli procvat „domaće radinosti“, manje iz umetničkih pobuda a više u očajničkom pokušaju da se ublaži beznađe paorsko, glad bezemljaša u panonskom moru hleba.

Potresi i društveno raslojavanje, izazvani industrijalizacijim i kapitalizacijom gradova, okretanje narodnoj umetnosti kao okosnici napora da se poremećeni odnosi čoveka i prirode obnove u žuđeno sazvučje, iznedriće jedinstvenu i neponovljivu, sveobuhvatnu umetnost prekretnice vekova. Zvala se ona „Secesija“, „Jugendstil“, „Art Nouveau“ ili drukčije, biće to jedinstven pokret i poslednji sveobuhvatni stil, izveden iz zatalasanih oblika i plamtećeg kolorita biljnog sveta do hirovite leksike stvaralaca teskobom i sumnjom prožetih, suočenih sa tajnom nastupajućeg stoleća. U praskozorje tog nadasve humanog procesa vojvođanska ravan i višenacionalna struktura odigrale su svoju ulogu ravnopravno sa začetnicima. Među prvima na evropsku likovnu scenu stigli su ćilimi iz Banata; zainteresovani u Parizu, Beču i Budimpešti znali su za „torontalske tkanice“ šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Slikar i pedagog Antal Štrejtman (1850 – 1918), prvi „dizajner“ vojvođanskog prostora, usmerio je u tadašnjem Velikom Bečkereku tkačko znalaštvo paorskih devojaka i žena u normative primenjene umetnosti; promovisao je srpske ćilime na evropskoj sceni, unapredivao estetske osobenosti slovačkog, rumunskog narodnog tkanja i vezova. Njegova svestrana aktivnost i nadarenost saradnice Šarlote Kovalski (1850 – ?), (kreatorke i vlasnice tkačke radionice u Elemiru, prethodili su osnivanju Torontalske fabrike tepiha, 1894. godine); stekli poverenje vrhunskih stvaralaca i realizovali njihove skice i kartone a potom su te tapiserije sa međunarodnih izložbi u Budimpešti, Beču, Parizu, Torinu i drugde, donosile nagrade u varoš na Begeju. Tkački razboji ukinute elemirske radionice, skupa sa najboljom učenicom Šarlote Kovalski, tkaljom Margitom Gijom, u sastavu su prve mađarske umetničke kolonije secesije, nedaleko Pešte u gradiću Gedele (Godele) od 1904. godine. Somborski slikar, Arpad Juhas (1863 – 1914), poznat kao skupljač i obrađivač narodnih vezova, vrstan ilustrator jedan je od članova – osnivača pomenute kolonije u kojoj se prvenstveno radilo na unapređenju primenjene umetnosti.

U sklopu bokorenja umetnosti prekretnice vekova, završena je 1902. godine subotička Sinagoga, remek – delo statike i rani primer sazvučja umetničkih zanata i arhitekture, likovnosti i funkcije. Odmah potom oblikovana je u Subotici i „Rajhl palata“ brilijantni ansambl barokne zatalasanosti „seoskog zabata“ u gradu, kolorističkog bljeska keramike i mozaika, obrade metala i oblikovanja enterijera u „duhu “ potreba građanina prekretnice vekova. Na kraju, sa objektima kupališta i letovališta Palić, 1912. godine, ostvaren je jedinstveni sklad graditeljstva i prirodnog okruženja.

No, svakako najveličanstveniji spomenik ranog prisustva primenjene umetnosti u vojvođanskom prostoru jeste subotička Gradska kuća čiji su enterijeri i keramička dekorativna oplata riznica umetničkog senzibiliteta, tehnologije i zanatskog umeća. Čuveni vitraži Šandora Nađa i Mikše Rota, žolnai pirogranit i eozin glazure, „moleraj“, drvorez na mobilijaru i umetnički oblikovani predmeti od železa, mesinga i stakla predstavljaju celovito i jedinstveno umetničko delo, sintezu arhitekture, primenjene umetnosti i funkcije u duhu vremena, neponovljivi „gesamtkunstwerk“ razdoblja prekretnice vekova, kada su sve stvaralačke discipline usmerene na ponovno uspostavljanje harmoničnog suživota čoveka i prirodnog okruženja.

Danas, sve je podsetnik i stvaralački izazov; jubileji su oduvek dvosmisleni: razlog za osvrtanje u traganju za korenima, odnosno prilike za odmeravanje dosegnutog pred novi start u neizvesnu budućnost.

Na kraju veka oslušnimo jeku početka. Znalačko „nadigravanje“ likovnog senzibiliteta, tehnologije i zanata, autonomnih vrednosti materijala, maštovitih oblika, pitoresknih ansambala i prozračne namene, kolipleta individualnih posebnosti u oplemenjivanju ukusa temeljenog kolektivnim navikama, timskog rada na ostvarenju „jedinstva različitosti“ ima trajan simbolički naboj: kreativnu žudnju da se udruženjem svih činilaca dosegne autentično ostvarenje kao harmonično svedočanstvo vlastitog „trenutka“.

Bela Duranci
Istoričar umetnosti, Subotica

Komentari nisu dozvoljeni.