UPIDIV | Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine | Association of Applied Arts Artists and Designers of Vojvodina

30 godina UPIDIV-a

Trideset-godina-UPIDIV-a_slika_O_19820393NENAPISANA povest primenjenih uvmetnosti u Vojvodini mogla bi se podvesti pod pomalo grotesknu priču o opštinskom detetu – dete je rođeno, ali nema ni oca ni majke pa je u gluvoj provinciji svačije i ničije. Svi ga po potrebi svojataju i još ga se lakše odriču kad im je na teretu. U aktuelnoj verziji ta se metafora uklapa i u onaj samokritični vic po kome pre rata nismo imali ništa, a onda su došli fašisti i uzeli nam – sve. Činjenica je da se o dizajnu u Vojvodini pred Drugi svetski rat jedva može govoriti. Nije bilo škola, stručnjaka, pa ni prave industrije. Estetsku nadgradnju proizvodnom predmetu ponekad su udahnjivali iskusni majstori izrasli iz bogate tradicije vojvođanskog zanatstva koje je imalo žive veze s ogromnim podunavskim regionom.

Pod krutom ideološkom parolom o ukidanju privatnog sektora, nova vlast je nemilosrdno i dosledno iz živog tkiva proizvodnje iščupala i uništila to lepo, veliko iskustvo i zamenila ga poletnim parolama o industrijalizaciji i elektrifikaciji tako da smo u podužem periodu zaista ostali bez plemenite majstorske ruke i mašte. Mašine su proizvodile mašine, a čovek je bio zagledan u svetlu, mašinsku budućnost, jarko osvetljenu električnim sijalicama.

Kada se danas bez (novih) ideoloških predrasuda pokuša sagledati to vreme, nemoguće je predvideti silan polet koji je pratio rastanak sa užasnim posledicama Drugog svetskog rata. Naročito posle pedesetih, pa potom šezdesetih godina otvarali smo se prema svetu, gradili radili i uradili mnogo. U tom poletu generacije koja sve što radi radi prvi put, često je otkrivana već otkrivena Amerika, ali se to pravdalo originalnošću novog puta nove države; grešilo se ništa manje, ali su te greške minimizirane „objektivnim teškoćama“. Međutim kad se račun morao konačno i istinito svoditi , ne potcenjujući i previdajući uspehe, bilans je bio pun opakih šupljina.

Narasla i glomazna privreda bez prave tržišne logike i zakonitosti u kojoj su pojam konkurencije i profita imali prizvuk ideološke anateme; privredni rukovodioci postavljani od svemoćne politike, pre svega po političkoj podobnosti, a ne stručnoj sposobnosti; neke neistine i poluistine podignute na nivo nedodirljivih dogmi. Iskorenili smo nepismenost; istina, fakulteti su nicali u svakom gradiću i na njima su studirale „armije“ studenata, pri čemu je bilo nepopularno podsećati kako te armije prerastaju u pukove večitih apsolvenata, da bi se kasnije ulile u armije nezaposlenih od kojih su mnogi izlaz našli na državnoj granici; ništa nije moglo da se desi bez samoupravljanja, a ono je u proizvodnji (a naročito u kulturi i umetnosti) do krajnosti vulgarizovalo pojam demokratičnosti; ekstenzivna privreda se iz godine u godinu preko uvozne tehnologije vezivala i za uvoznu pamet, gušeći kreativno u sopstvenoj kući…

Tih godina, mladi, još krhki cvet domaćeg dizajna već je pomolio glavu. Otvaraju se škole za buduće umetnike koji, pre svega, u saradnji sa privredom treba da ulepšaju život i još više nas približe razvijenom svetu. Puka faktografija iz tih godina govori o izvesnoj harmoniji društva i primenjenih umetnika. Kada je 1953. osnovano Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti Srbije u njega je primljeno prvih pet članova iz Vojvodine.

Već 1957. osniva se Podružnica ULUPUS-a za Vojvodinu, a kada je 4. novembra 1964. u Novom Sadu osnovano Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti Vojvodine imalo je 48 članova. Za deset sledećih godina taj broj će narasti na 105, a za dvadeset godina delovanja oni će osvojiti 500 nagrada, medalja, diploma od kojih neke imaju zlatnu međunarodnu podlogu. Do kraja 1985. broj nagrada će se povećati na 2.500 što nesumnjivo ukazuje na silnu aktivnost članova UPIDIV-a, njihovu želju i smelost da se predstave svom vremenu. Vojvođanski grafičari, majstori tapiserije, keramike, plakata, fotografije, opreme knjiga i drugi, pihvatani su svuda kao stvaraoci izrazitog rafinmana, zanimljivih savremenih ideja, originalnog izraza i nesumnjive kulture.

Služeći se samo brojkama reklo bi se da je za sve to vreme društvo iskazivalo ne malu brigu za svoje umetnike pa je, između ostalog, za dvadeset godina 27 dizajnera dobilo ateljee na Petrovaradinskoj tvrđavi, a mnogima je pomognuto da izgrade ili adaptiraju radni prostor. Od 1965. Primenjeni umetnici iz Vojvodine predstavljaju svoje radove na izložbi „Forma“ koja će postati tradicionalna institucija na kojoj će se sagledavati svi uspesi, dileme i promašaji ovih umetnika.

Društveni blagoslov, pa i novac, stoje iza niza savetovanja, izložbi, stručnih putovanja po svetu, izdavačke delatnosti koja nije bila preobimna, ali u kojoj je bilo veoma zrelih tekstova o suštinskim pitanjima primenjenih umetnosti i položaju umetnika u nas i u svetu.

U žirijima izložbi i raznim telima UPIDIV-a kojih je, po samoupravnoj modi bilo sijaset, po pravilu sede privrednici i političari (ne suviše visokog rejtinga) što je takođe, stvaralo iluziju o međusobnoj povezanosti i preplitanju uticaja i interesa.

U suštini te harmonije, međutim, postojao je i širio se nesporazum koji je žilavo prisutan i danas. Naime, jedinstveni pojam sastavljen od dve reči (primenjena umetnost) u nas je za proteklih četrdeset godina veštački, formalistički i nemaštovito razbijen na primenjeno i umetničko. Što je najgore taj puki formalizam u životu nije sproveden formalno i u razbijanju ove plemenite, kreativne sfere valjda smo jedinstveni u svetu. Geneza tih mučnih zbivanja vezana je za stručni i (ne) kulturni nivo, pre svega u sferi privrede, odnosno industrije. Živeći kao nesumnjivo miljenče društveno-političke svemoći, domaća industrija sa nestručnim i inertnim rukovodstvom jednostavno nije morala da izlazi na tržišnu utakmicu, nije morala da napreduje iznutra kad je mogla da uvozi spolja i zadužuje se skoro anonimno. Umesto jasnih računica velemajstori ekonomskih fikcija izmišljali su ozakonjene floskule o poslovanju na pozitivnoj nuli, prelivanju sredstava, jer ta i takva industrija bila je proglašena za „lokomotivu razvoja“ koja nas vuče u svetlu budućnost.

Zaštićena od politike i društva ona je prirodno postala konzervativna, sistemski nedisciplinovana i sve novo, nepoznato jednostavno nije prihvatala. Tako su i dizajneri ostali u njenom predsoblju ukrašenom slikama političkih rukovodilaca. (Simptomatično je da će skoro identičnu sudbinu u isto vreme doživljavati i domaći pronalazači!)

I desilo se neminovno – godinama dobijajući jedva mrvice sa velike privredne trpeze, primenjeni umetnici su i sami počeli da se dele na primenjene i umetnike. Prvi su uporno nastavili da obijaju pragove proizvođača, moljakaju i nude ideje i rešenja, najčešce ni potcenjeni, dok su drugi odbegli u stvaralačku osamljenost svojih ateljea, tek ponekad, po pozivu gostujuči kod poslodavaca koji su imali novac, a nisu imali ideja.

Vladimir Urban
Publicista, Novi Sad

Komentari nisu dozvoljeni.