UPIDIV | Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine | Association of Applied Arts Artists and Designers of Vojvodina

Diana Milović: Scenografija

Redak je slučaj da jedno prijateljstvo traje i produbljuje se ne na osnovu čestih susreta i zajedničkih poduhvata, već crpeći svoj „materijal“ iz jednog sna, koji godinama ostaje neostvaren: da ujedinimo svoje kreativne potencijale na inscenaciji jedne operske predstave, gde bih se ja pojavio u ulozi reditelja, a Diana Radosavljević-Pilović u ulozi scenografa. Ovaj san, međutim, ima jake korene u realnosti, zapravo u činjenici da se Diana svakim svojim scenografskim poslom potvrđuje kao umetnik izuzetno delikatnog senzibiliteta. A on se da objasniti tek ako se prisetimo nekih činjenica o scenografiji samoj.

Naime, reč scenografija, mada starog datuma, ulazi u široku upotrebu tek u godinama nakon Drugog svetskog rata. Ona kao da sadrži trojni smisao: označava samostalnu umetničku disciplinu, ukazuje na „umetničko oblikovanje“ scenskog pros-tora i predstavlja antitezu pojmu „dekor“ („dekoracija“), kao standardizovanog imitacionog postupka uređenja scenskog prostora. Ako je on do kraja XVII veka u znaku ideologije mašine, u XVIII ga karakteriše ideologija kostima i tela, u XIX je to fatamorgana prostora, dok u XX veku scenografija ima tendenciju, naročito u operskom pozorištu, da zasiti smisao pozorišnog čina izvan i mimo samog dela.

Scenografije Diane Radosavljević-Milović ne slede ovu tendenciju „emancipovanosti“. Ona skrupulozno polazi od dela, ne zaklanja ga svojim scenografskim rešenjima, već, naprotiv, nastoji da oslobodi njegovu suštinu na način koji poetiku konkretnog dela preciznim rešenjima ostvaruje u sferi vidljivog. Ovo njeno „poetsko čulo“ iskazuje se u izuzetno širokom dijapazonu.

Ovako skrupulozan i poetski intoniran scenografski pristup materijalu bio bi dragocen u izuzetno složenom tkanju operskog teatra, u kome se drama, kao cilj izraza, ostvaruje muzikom kao sredstvom izraza.

Scenski prostor u operi nije samo okvir u kome se odvija scenska radnja, ne-go deo živog operskog organizma. Jer, prostor ne čini samo njegovo arhitektonsko rešenje, već ga dodatno organizuju i izvođači na sceni (solisti, grupe hora) u svom kretanju i razmeštaju. A boja, kao deo spektra svetlosti, ima istu prirodu kao i zvuk. U muzici ulogu boja igraju instrumenti (ljudski glas). Uspešno kolorističko rešenje je, takođe, neodvojivo od muzike.  Raspored elemenata scenografije poseduje ritam, ritam je prisutan i kolorističkom rešenju scene (slikani dekori, scensko svetlo). Svaki pokret svakog lika je njegovo uključivanje u zajedničku celinu i pri-davanje likovnoj komponenti onoga što ona ne poseduje, a to je – dinamičnost. Ukupni ritam scene mora težiti harmoniji sa ritmom muzike, u okviru koje se sve od-vija, vodeći računa o odgovarajućim proporcijama.

San koga sam otkrio posetiocima ove izložbe uporno i žilavo teži ostvarenju upravo iz slutnje da je Diana Radosavljević-Milović scenograf koji bi se u potpunosti realizovao tek u operskom pozorištu.

Branislav Jatić

Komentari nisu dozvoljeni.